Ć U T E Ć I

“Zamolio bih da ne budem izložen analizi i navođen na ispovest o intimnom životu ako je moguće ili napuštam društvo.”
Zaćutali su. Osetila se neprijatnost u vazduhu.
Direktno, unakrsno ispitivanje pretilo je da prevrši svaku meru, pa da do toga ne bi došlo sprečio je razvoj na samom početku. Nasedao je par puta na bezobrazluke ispitivača, ali je očigledno odlučio da se to više ne ponovi.
Intrigantan čovek, intrigantan život.
U svemu prilično tajanstven, nije podnosio da priča o sebi, a ljudi ko ljudi radoznali. Za razliku od drugih koji su nametali sebe u savakom momentu, ne birajući načine ni razloge, često skloni izmišljanju da bi bili u fokusu, on je to prezirao iz dna duše.
Poštovala je njegov stav, a nije ni imala želju da nešto sazna. Bila je ravnodušna.
Osećao je tu njenu ravnodušnost, koja mu se činila kao spas.
“Ako baš nemaš nikakve planove mogli smo otići da vidimo kakav je vodostaj Dunava.”
Posebne planove nije imala. Ideja nije bila loša, a znala je da je neće smarati nikakvom pričom.
Dunav je bio ogroman. Snažan i neukrotiv. Vazduh svež. Iz restorana nedaleko od njih dopirao je zamaman miris ribe koja se pekla.
“Ni jedan grad nije kompletan bez velike reke.”
Šetali su ćuteći. Tek tada je postala svesna, kako se dobro oseća dok sa njim ćuti. Ne može se sa svakim ćutati. U stvari retko sa kim, a da se osećaš spokojno. Malo ga je pogledala ispod oka.
“Grad nije grad bez reke.”
“Mogli bi i sutra kraj reke da ćutimo. Tako je relaksirajuće.”
“Samo u tom slučaju može.”
Brodska sirena se oglasila. Labudovi su nastavili da klize spokojno. Grupa mladića je nešto dovikivala devojkama koje su prolazile. Smejale su se glasno. Riba se i dalje pekla. Talasi su zapljuskivali obalu. Dunav je blistao.

Advertisements

V R E M E

Na pitanje: “Kako ste?”

Prust bi sigurno odgovorio: “Dajmo vreme vremenu.”

Kao i onaj koji hoće, a ne sme, odugovlačeći nekad do unedogled.
Ko čeka da ne bi bio “U potrazi za izgubljenim vremenom” odlazi.

Vremenu mi ne možemo dati vreme,
dok neodlučnom odluku,
kukavici hrabrost,
ružnom lepotu,
zlom dobrotu,
možda i možemo.

Čega treba više, hrabrosti onome koji ne sme
ili strpljenja onome koji čeka?

Do odgovora na to pitanje nadam se da imamo vremena.

TIME

To the question: “How are you?”

Proust would have replied: “Give some time to the time.”

Like the one who is willing, but afraid to, sometimes lingering to infinity.
The one who waits, not to become “In Search of Lost Time”, leaves.

We can not offer some time to the time,
while decision to indecisive,
courage to coward,
beauty to ugly,
kindness to evil,
maybe we could.

Who needs more – the one afraid of courage, or the one who waits of patience?

Until the answer to this question I hope we have time.

LE TEMPS

A la question : « Comment allez-vous ? »

Proust dirait sûrement : « Donnons le temps au temps. »

Comme celui qui veut mais qui n’ose pas, trainant quelquefois indéfiniment.
Celui qui attend pour ne pas être « à la recherche du temps perdu », s’en va.

On ne peut pas donner du temps au temps,
la décision incertaine
D’être courageux pour un lâche,
D’être belle pour quelqu’un de laid,
Dêtre bon pour quelqu’un de mauvais,
En fait, nous le pouvons peut-être.

Que faut-il de plus, du courage pour celui qui n’ose pas ou de la patience pour celui qui attend ?

Jusqu’à la réponse à cette question, j’espère que nous avons du temps.

H E R C

Možeš ti bolje.

Karte se otvaraju na kraju igre.
Spusti ih.
Pravila tako nalažu bez obzira na blef.

Ne steži ih.
Ne gužvaj.
Ne bacamo taj špil.
Igra se nastavlja.

Možeš ti bolje.

Svako deljenje je nova šansa.
Loše karte su loš blef.
Moje karet su jake. Ne blefiram.
Gubim, jer ti puštam.
Puštam da pobediš.
Da ne odustaneš.

Možeš ti bolje.

H E R C

You can do better.

Cards are opened at the end of the game.
Drop them down.
Rules dictate so regardless of the bluff.

Do not squeeze them.
Do not crease.
We are not throwing that deck away.
The game continues.

You can do better.

Each partition is the new chance.
Bad hand makes the bad bluff.
My cards are strong. I’m not bluffing.
I’m losing because I’m letting you.
I’m letting you win.
So you don’t give up.

You can do better.

 

H E R C

Tu peux mieux faire.

Les cartes se dévoilent à la fin de la partie.
Abats-les.
Les règles du jeu s’imposent quelque soit le bluff.

Ne les serrent pas.
Ne les froissent pas
Nous ne jetons pas ce jeu.
La partie continue.

Tu peux mieux faire.

Chaque distribution est une nouvelle chance.
Les mauvaises cartes donnent un mauvais bluff.
Mes cartes sont fortes. Je ne bluffe pas.
Je perds, car je te le permets.
Je te laisse gagner.
Pour que tu n’abandonnes pas.

Tu peux mieux faire.

Alisa u Zemlji čuda

Prateći Belog zeca Alisa stiže u Zemlju čuda…

Da bi čovek živeo svoju bajku, mora u njih prvo da veruje. Nastupi momenat, kada treba da se odraste, ali nigde nije uslovljeno da automatski prestaje i verovanje u bajke. Većina ljudi smatra da jedno isključuje drugo, pa one koji znaju da je to zabluda ne doživljavaju ozbiljno. S druge strane kada vide da oni zaista i žive svoju bajku, gledaju ih pomalo i sa zavišću.

Pa niko vam ne brani da i vi verujete i živite svoju bajku, samo to nije baš ni lako. To ne može svako.

Treba moći zamisliti. Treba verovati. Imati talenat za čuđenje. Imati dečiju dušu. Znati radovati se i smejati iskreno. Sve su to neki od preduslova. Čuda su oko nas. Eto dovoljno je posetiti izložbu Salvadora Dalija, i već ste u Zemlji čuda. Sve postaje moguće. Vreme se topi…

20150516_143625.jpg

20150516_152549.jpg

Fotografije su nastale u muzeju Salvadora Dalija u Parizu.     

   

ALICE AU PAYS DES MERVEILLES

En accompagnant le lapin blanc, Alice arrive au pays des merveilles…

Pour que l’homme puisse vivre ses rêves, il faut qu’il y croit. Puis vient l’instant où il faut grandir, mais arrêter systématiquement de croire aux contes de fées n’est pas une condition. La plupart des gens estime que l’un exclut l’autre. Et ceux qui le savent ne le vivent pas bien. D’un autre côté, lorsqu’ils voient que d’autres vivent vraiment leur conte, ils les regardent avec envie.

Mais personne ne vous empêche de croire et de vivre votre propre conte de fées, ce n’est seulement pas facile. Tout le monde ne le peut pas.

Il faut savoir l’imaginer. Il faut croire. Avoir du talent pour l’émerveillement. Avoir une âme d’enfant. Savoir se réjouir et rire franchement. Tout ceci est une condition préalable. L’enchantement est autour de nous.

En effet, il suffit d’aller à l’exposition Salvador Dali, et être déjà au pays des merveilles. Tout devient possible. Le temps s’écoule…

       

B R E S K V A

“Coeur de Fraises (Strawberries)” by Salvador Dali

Ton Telehen je video ljude kroz životinje, a genijalni Salvador Dali ih je video i kao voće. Taj ugao gledanja, prilično neobičan, podstiče na razmišljanje. Koje osobine voća mogu da se pronađu u čoveku, ili koje osobine čoveka možemo da otkrijemo u nekom voću. Zagrizemo jabuku, nezrelu, i kažemo da je kao naš nezreli prijatelj. Ili pogledamo u oči, i kažemo da nas kiselo gledaju.

Sladak, kiseo, gorak, opor…ili boja. Bela kao kokos, crvena kao trešnja… Možda oblik. Gde uspeva. Može da se napiše čitava studija zašto si neko voće.

Kada bi ste morali da se predstavite kao voće koje bi ste bili?

Da moram da se izjasnim kao voće rekla bih: Zdravo, ja sam breskva.