D I M

Suvo lišće prekrilo je zemlju u staroj šumi.
Zamišljen, čovek sedi na klupi.
Da li nekoga čeka ili se samo seća?
Usamljen je, ili je potražio mir da sabere misli?
Zatvorenu knjigu, palu mu kraj nogu, ne primećuje.
Pali cigaretu i naslanja glavu na ruke.
Umoran je samo, ili tužan.
Možda oboje.
Trlja oči, valjda od dima, suze mu teku niz naborano lice. Neko gazi po lišću, čuje se šum.
Krcka granje.
Zalaja pas.
On ustade, uze knjigu i pođe.
Niko neće znati da je tu sedeo čovek, očiju suznih od dima. Zato vam pišem.

Advertisements

O Č I

“Kad ljubavi nema ništa ne može biti sveto.” Mišel Uelbek, Platforma

“Da li je ljubav danas uopšte moguća?”, pitao se dok je posle žestokog seksa ležao kraj nepoznate devojke koju je pokupio usput pre nekoliko sati.
Praznina koju je osećao vraćala se začuđujućom brzinom.
Imao je novac, imao je položaj. Ruke mu nisu bile čiste, ali za to što je imao i tu gde je bio, nije moglo čisto. Pitao se gde bi sada bio da nije pristao? U nekoj selendri, bez love…
Devojka je ustala i počela da se oblači. Bila je zgodna. U polumraku sobe telo joj se presijavalo od neonskog svetla koje je dolazilo spolja.
Napravio se da spava. Čuo je vrata kako su lupnula. U sobi je zavladala tišina. Ustao je i iz frižidera uzeo pivo. Teško da je moglo da odagna prazninu. I seks maločas nije mnogo pomogao.
Pitao se šta mu nedostaje? Naizgled je imao sve. Da li je moguće da je postao kmezava budala kojoj fali ljubav? Izmišljena emocija ili davno izumrla? Imao je moć. Mogao je da ima ženu koju želi. Od dvadeset do pedeset. Nudile su se. Jurile ga. Pokušavale sve. Namirisale su novac. Menjao ih je. Prihvatao ponuđeno i birao samo najbolje. Najkvalitetnije. I nije pomoglo. Novinarke, doktorke, glumice, pevačice, starlete…Bile su mu na tacni.
Zašto kog đavola misli na tu ženu?!
Nije niko. Nije posebno lepa. Možda simpatična. Ni posebno zgodna, može da kaže prihvatljivo. Ni posebno pametna, može da kaže, zanimljiva. Obična, najobičnija, ali imala je te sanjalačke oči…Osećao se čudno u njenom prisustvu. Dizala je nos i pravila se da ga ne primećuje. Tvrdoglava glupača. Doćiće mu ona na noge. Moliće. Cviliće za trenutkom njegove pažnje. Čekaće…
Samo, setio se da čeka dosta dugo, a ona ne preduzima ništa. Glupača! Obična, prosečna glupača!
Popio je pivo. U sobi je bilo svetlije.
Još malo će svanuti. Legao je da spava.

O G L E D A L O

U odnosu na druge mi odmeravamo sebe.
Neki to shvate bukvalno, pa u okviru jedne grupe imaju privid svoje moći i superiornosti, a van toga su obični, jedva prosečni. Nesvesni da sva sila i moć koja im je data, ima određen rok trajanja. Da sa njom treba rukovati pažljivo.
Moguće je da muti um, te se gubi osećaj za realnost, ne znam, ali tako kažu oni koji su je iskusili, pa izgubili.
Pravu sopstvenu vrednost u odnosu na druge nije lako odmeriti. Moguće je delimično kroz mnoge promene, i ljudi i okruženja, putovanja, razne poslove, snalaženjem u najneobičnijim situacijama, nekad teškim, neprijatnim, pa i lepim.
Koliko smo spremni da pomognemo kad je i nama pomoć potrebna?
Koliko smo sposobni da razumemao potrebe drugih kad nam je naizgled sve potaman? Koliko smo spremni da oprostimo, da zaboravimo uvrede i gonjenja?
Koliko je još toga potrebno da bi odmerili sebe?
Uvek treba misliti o sebi u odnosu na druge da smo manji.
Kad nas ponize, zapravo su nas uzvisili.
Kad mislimo da ćemo se poniziti, mi se baš tad uzvisujemo.
Kad nas uzvise, budimo na oprezu, uvek posle sledi pad.

“Ljudske grupe, ako ih čine i samo tri osobe, imaju tendenciju da se dele na suparničke podgrupe.” Platforma Mišel Uelbek

“U samoj toj izglednosti da će nam upravljati budale bilo je nečeg neodređeno neugodnog, ali na kraju krajeva, neće ni to biti prvi put.” Lanzarote Mišel Uelbek

D E S E R T

Uključim TV i slučajno kliknem na Farmu.
Rekoh, hajde da pogledam malo o čemu se radi, čisto da ne budem baš skroz isključena. Mislim da je desetak minuta bio maksimum. Ugasim TV.
Između boravka na Farmi, u takvoj razornoj energiji sa debelim honorarom i sama u pustinji prepuštena sebi, da se hranim kao beduin i tražim vodu uz pomoć majmuna kome sam dala zadnji grumen soli, izabrala bih drugo.
Uverena da bih u drugoj varijanti preživela, ili bih stradala časno od divljih zveri ili oluje.
U prvom slučaju ne bih preživela ni par dana, rastrgnuta od zveri u ljudskom obliku.

“Vas je ovdje mnogo, a ja sam sâm. Činite sa mnom što god hoćete, jer vukovi rastržu janje u noćnome mraku, ali tragovi krvi ostaju na tlu sve do jutra i izlaska sunca.”

 

DESERT

J’allume la TV et tombe sur la l’émission de téléréalité La Ferme.
Je me dis, voyons voir de quoi ça parle, juste histoire de ne pas être totalement déconnectée. Je crois qu’une dizaine de minutes m’ont suffit et j’ai éteint la télé.
A chosir entre La Ferme avec ses énergies destructrices aux honoraires monstrueux et être seule dans le désert, abandonnée, me nourrissant comme un bédouin et cherchant de l’eau avec l’aide d’un singe à qui j’ai donné le dernier grain de sel, je choisirai le désert.
Je suis convaincue de survivre dans le second cas ou je périrais honorablement mise en pièces par des monstres à apparence humaine.

« Vous êtes très nombreux ici, et je suis seul. Faites de moi ce que vous voulez, car les loups déchiquètent l’agneau dans la nuit noire, mais les traces de sang restent jusqu’au levé du soleil. »

S R E B R O

Stajao je naslonjen na ogradu broda, zagledan u srebrni sjaj reke koji ga je hipnotisao.
Udisao je duboko svež miris vode pomešan sa borovinom.
Šum talasa mu je sabirao misli.
Otplovio je daleko.
Setio se tih toplih očiju. Lepih usana, osmeha.
Bio je suviše tvrdoglav da popusti. Pustio ju je da ode, i nije mogao da prežali.
Izgubljeno vreme koje se ne može nadoknaditi.
Razmišljao je da je pozove.
Plašio se reakcije. Poraza. Odbijanja.
Bio je kukavica.
Zašto je postao kukavica?
Pitao se kada tačno, ali nije mogao da se seti.
Imala je moć da od njega napravi kralja i ludu. Kukavicu i heroja.
Imala je moć da je zauvek voli jako, iako je odavno bila daleko.
“Čemu? Najbolje bi bilo zaboraviti, i krenuti dalje.”
Krenuo je on dalje, samo je ona stalno bila s njim. Pratila ga je u stopu kao senka.
Nadgledala mu svaki pokret, svaku želju za novim početkom i rušila ih kao kule od karata i peska, sećanjem.
Svojim fizičkim neprisustvom jačala je prisustvo svoga duha.
Došlo mu je da vikne najjače što može: “Spasi me! Dođi.”
I za to nije imao snage.
Prezirao je sebe.
Mrzeo je sebe i voleo nju.
Bio je izgubljen.

 

ARGENT

Il était penché sur le bastingage du bateau, le regard plongé dans la rivière étincelante qui l’hypnotisait.
Il respira profondément l’odeur fraiche de l’eau mélangée à l’odeur du pin.
L’écume des vagues rassemblait ses pensées.
Il flottait au loin.
Il se souvenait des yeux chaleureux. Des belles lèvres, du rire.
Il était trop têtu pour lâcher prise. Il l’avait laissée partir et il ne pouvait s’en remettre.
Le temps perdu qui ne peut être comblé.
Il pensait l’appeler.
Il avait peur de sa réaction. L’ennuie. Le rejet.
Il était lâche.
Pourquoi était-il devenu lâche ?
Il se demandait quand exactement mais ne s’en souvenait pas.
Elle avait le pouvoir de le rendre Roi ou fou. Couard ou héros.
Elle avait le pouvoir de se faire aimer pour toujours même si elle était depuis longtemps loin.
« Où cela mène-t-il ? Le mieux c’est d’oublier et d’aller de l’avant. »
Il allait de l’avant mais elle était toujours avec lui. Elle le suivait à chaque pas comme une ombre.
Elle contrôlait chaque mouvement, chaque désir pour un nouveau commencement et les détruisait comme les châteaux de cartes et de sable, par le souvenir.
Par son absence physique elle renforçait la présence de son âme.
Il lui arrivait de criait aussi fort qu’il le pouvait : « Sauve-moi ! Viens ! »
Et même pour cela, il n’avait plus de force.
Il se méprisait.
Il se détestait et l’aimait.
Il était perdu.

S T U B B O R N

Na kraj sveta
iza kraja
stigoh,
ali od tebe ne pobegoh.

Na dno mora
i još dublje
zaronih
ali od tebe ne odoh.

Iza daleke zvezde
u nebo plavo
poleteh,
al’ se od tebe ne sakrih.

Nemam kud. Nemam gde.
Svako mesto znaš.
Kuda ću od tebe sad?

Lukavo čekaš.
Smeješ se.
Pobedu slaviš.
Likuješ.

Ne slutiš
da na kraj sveta
i dalje još
otićiću.
U dubine
i dublje još
zaroniću.
U plavetnilo
i dalje još
odleteću.
Vratiti se neću.
Čekaću.

 

ENTETEMENT

Au bout du monde
J’étais arrivée au bout,
Mais je ne t’avais pas fui.

Dans les abimes de la mer
Et plus profondément
J’avais plongé
Mais je ne t’avais pas quitté.

Derrière les étoiles éloignées
Dans le ciel bleu
Je m’étais envolée
Mais je ne m’étais pas cachée de toi.

Je n’ai nulle part où aller, où fuir.
Tu connais tous les lieux
Comment m’échapper de ton emprise ?

Malin, tu attends.
Tu souris.
Tu fêtes ta victoire.
Tu jubiles.

Tu ne t’attends pas
Qu’au bout du monde
Et encore plus loin
Je partirai.
Dans les abimes
Et plus profondément encore
Je plongerai.
Et dans l’azur du ciel
Et encore plus loin
Je m’envolerai.
Je ne reviendrai pas.
J’attendrai.

Ć U T E Ć I

“Zamolio bih da ne budem izložen analizi i navođen na ispovest o intimnom životu ako je moguće ili napuštam društvo.”
Zaćutali su. Osetila se neprijatnost u vazduhu.
Direktno, unakrsno ispitivanje pretilo je da prevrši svaku meru, pa da do toga ne bi došlo sprečio je razvoj na samom početku. Nasedao je par puta na bezobrazluke ispitivača, ali je očigledno odlučio da se to više ne ponovi.
Intrigantan čovek, intrigantan život.
U svemu prilično tajanstven, nije podnosio da priča o sebi, a ljudi ko ljudi radoznali. Za razliku od drugih koji su nametali sebe u savakom momentu, ne birajući načine ni razloge, često skloni izmišljanju da bi bili u fokusu, on je to prezirao iz dna duše.
Poštovala je njegov stav, a nije ni imala želju da nešto sazna. Bila je ravnodušna.
Osećao je tu njenu ravnodušnost, koja mu se činila kao spas.
“Ako baš nemaš nikakve planove mogli smo otići da vidimo kakav je vodostaj Dunava.”
Posebne planove nije imala. Ideja nije bila loša, a znala je da je neće smarati nikakvom pričom.
Dunav je bio ogroman. Snažan i neukrotiv. Vazduh svež. Iz restorana nedaleko od njih dopirao je zamaman miris ribe koja se pekla.
“Ni jedan grad nije kompletan bez velike reke.”
Šetali su ćuteći. Tek tada je postala svesna, kako se dobro oseća dok sa njim ćuti. Ne može se sa svakim ćutati. U stvari retko sa kim, a da se osećaš spokojno. Malo ga je pogledala ispod oka.
“Grad nije grad bez reke.”
“Mogli bi i sutra kraj reke da ćutimo. Tako je relaksirajuće.”
“Samo u tom slučaju može.”
Brodska sirena se oglasila. Labudovi su nastavili da klize spokojno. Grupa mladića je nešto dovikivala devojkama koje su prolazile. Smejale su se glasno. Riba se i dalje pekla. Talasi su zapljuskivali obalu. Dunav je blistao.

The Dream

Tišina je teška.

Ne ćuti.

Put je opasan.

Ne odlazi.

Tu sam.

Ne sumnjaj.

Ne tvrdi.

Uveri se.

Vreme je kratko.

Ne čekaj.

Znam.

Ne zaboravi.

Sanjaj.

Moguće je.

 

THE DREAM

Le silence est lourd.

Ne sois pas silencieux.

Le chemin est perilleux.

Ne pars pas.

Je suis là.

N’ai pas de doutes.

Ne prétend rien.

Vérifie.

Le temps est court.

N’attend pas.

Je sais.

N’oublie pas.

Rêve.

C’est possible.