Zvezdani prah

Leti, leti, ptico moja
U oblake
U neba plav
Kuće su tvoje
Visina sjaj.
I sve si dalje
Ja oči sklapam
Da tvoje što duže
U mojima budu.
U blatu, u prašini
Duša mi sanja
Usana tvojih
Nežni trag.
Na dnu sam
Slomljenih krila
Srce mi peče ljubavi znak
Jer samo ti
Meni si drag.
Leti, leti, ptico moja
I sve si dalje,
U neba vis
Bledi, nestaje lika ti sen
Ostaje zanavek
Zvezdani prah.

Advertisements

Café des Deux Moulins

Sedim u Café des Deux Moulins
pijem roze i listam Elle.
Napolju je toplo
i ljudi su srećni.

Kosa ti je gusta
i smeješ se divno.

Oči su ti vatra
i prže mi kožu.

Usne su ti pamuk
ljube me po vratu.

Govoriš mi nešto
pokazuješ rukom.
Klimam glavom
kao da sve shvatam.

I hoću da kažem
i hoću da šapnem,
da je pod mekan
i da sada lebdim.

S V E T L O S T

Šetali su u tišini.
Večernja svetlost mešala se sa dnevnom, činilo se da će se boja neba i reke u jednom trenutku izjednačiti.
-Oni koji nas vole nikad nisu dovoljno dobri, ali su zato oni koji nas mrze uvek dovoljno zli.
-To je to prokletstvo ljubavi. Vole nas oni kojima ne možemo uzvratiti, a volimo one koji nam ne mogu uzvratiti.
Kroz već sad sive oblake probijali su se poslednji zraci sunca. Veče je osvajalo svojom tamom.
-Kad me je od blata pravio nisam bila tu da vidim.
-Kasno shvaćena vrednost bilo čega, a pre svega pružene nam ljubavi, gora je od neznanja. Ne osvrtati se, a stečeno iskustvo iskoristiti na pravi način.
-Pomisliš da te niko ne razume. Da govoriš zaboravljenim jezikom prvih ljudi. Onda čuješ svoje misli kako ih neko izgovara i ostaneš zatečen.
-Prepoznaju se duše.

“Zaljubljeni ljudi, kao i mučenici, osećaju da su braća po mukama. Ništa na svetu nije razumljivije od ta dva slična bola.” Balzak

-Sujeta i inat, braća blizanci u službi uništenja ljubavi.
-I ljubomora, posestrima.
-Kad bi čovek snagu ljubomore koristio kao pogon, gorivo se ne bi kupovalo.
-Posmatranje događaja kroz prizmu inata, a ne na realan način dovodi da se opravdavaju potpuno nekorektni postupci.
-Lakoveran prihvata, mudar kritički razmišlja…
Mrak je prekrio sve.
Jedina svetlost bio je sjaj reke i njen zavodljiv šum.
I kao što se jutrom rađa novi dan i svetlost osvaja, tako nova ljubav osvetljava i vraća u život.

R A S K O R A K

Kako čovek slaže godine, tako mu se sve više otvaraju oči i shvata jasnije svet oko sebe. Slaže se i dobro i loše, praveći oko njega planine koje ga sve više odvajaju od sveta ogrezlog u zlo.
Uvek sam se pitala zašto su ljudi sa gomilom godina većinom mrzovoljni?
Retko je videti veselog starca. Smuči im se valjda sve, a malo je godina isped da bi se planine zla i dobra pomerile, ili bar prokopale, i videla svetlost sunca i duge kao u mladosti.
Ima ih koji kopaju do kraja. Ne odustaju. Stalno im se ukazuje sunce i želja za novim. Ignoršu zlo jer im ne treba mnogo razumevanja, sve im je jasno i pre nego se desi. Već viđeno i proživljeno, a život se u ciklusima ponavlja i vrti.
Vazda su u raskoraku.
Dok su bili mladi, bili su ispred svoje generacije, sad u godinama, opet ispred, jer nalaze svetlost kopajući kroz nataloženo ljudsko zlo, ostavljajući svoje vršnjake za sobom, zazidane u mrzovolju i miris bolesti.
Hoće s mladima, ali su opet u raskoraku, jer mladi zaziru od godina, mirišu im na smrt, podsećaju na prolaznost i brzinu vremena. Oni žele večnu mladost. Starost im je ružna i sablasna. Mada ima i onih koji žude za mudrošću, pa ime se duše prepoznaju i isprepliću radošću saznanja.
Tako oni stari telom, mladi dušom lutaju obalama okeana, nalaze slične mlade starce i starice koji nisu zaboravili snagu ljubavi i sjaj pogleda. Njima nisu važna utegnuta ramena i uzan struk. Važan im je smeh, sreća koju dele i avanture koje ih nose, da do kraja gledaju svetlost, sjaj i osete miris soli i oluje.
Žive!

O P T I M I Z A M

Šta je optimizam?
Čaša do pola puna?
Radost što ruže imaju trnje?
Optimizam je kad sedneš u Café de Flore, poneseš Francuski roman i čekaš da se pojavi Begbede. Uživaš u kafi. Posmatraš ljude.
Pomisliš, što li ga nema, baš sad, baš danas, kad si tu da ti potpiše roman.
To je optimizam.
Čaša rozea i novine. Zgodan konobar koji se sapliće oko tebe.
Osećaš da je sve moguće.

Kad poklekne optimizam tu je upornost.

Upornost podupire inat dok se ne vrati optimizam.

Optimizam je kad znaš da posle teškoća dolazi radost, i da je potrebno samo izdržati.
Ako te malo i zagrebu nedaće, na suncu sve brže zaceljuje.

“Među snovima biraj onaj koji ti najbolje greje dušu.” L.F.Selin iz romana “Putovanje nakraj noći”

“Treba požuriti i nasititi se snova, da bi se probilo kroz život koji vas čeka napolju, na izlazu iz bioskopa, da bi se trajalo koji dan duže u surovom svetu stvari i ljudi.” L.F.Selin iz romana “Putovanje nakraj noći”
(Begbede je 1994. godine osnovao književnu nagradu „Prix de Flore“, nazvanu po čuvenom Café de Flore na Sen Žermenu, kafeu u kome se nakon Drugog svetskog rata okupljala intelektualna elita, kao što su bili Žan-Pol Sartr, Simon De Bovoar i drugi. Nagrada se u ovom kafeu dodeljuje svakog novembra talentovanim mladim fransukim piscima. Među dobitnicima su bili i Mišel Uelbek i Ameli Notomb.)

20160819_175650

B L O C K

Ko ne vodi bar delić života na društvenim mrežama, kao i da ga nema.

Umrežavamo se međusobno, znani i neznani, rođaci, prijatelji…
Zezamo se, saznajemo, učimo. Poneko ima i šta da pokaže.
Neko pak vruće informacije, a neko sve samo pomno prati…
U tom povezivanju, često dođemo u situaciju da se susrećemo sa ljudima s kojima smo prijatelji, na primer na Fejsbuku, a ne pozdravljamo se na ulici kada se sretnemo, jer se ne poznajemo u realnom životu.
Neko tu barijeru lako premosti, pa se srdačno javi i upozna.
Neko za to nije sposoban, pa se pravi da ne vidi, i ne poznaje. U prevodu, glumi ludilo. Svako postupa onako kako zna i ume, i za šta je sposoban.

Ili imamo rođake s kojima smo celu deceniju na Fejsbuku, a nikad nikakvu interakciju nismo imali, dok bi se u realnom životu, ako bi se sreli verovatno javili jedni drugima. Takav postupak, da se oni ubiše lajkujući postove poznatih, dok svoje rođake ignorišu, nameće pitanje: zašto su uopšte umreženi? Ako za deset godina nije dat ni jedan lajk, komentar i slično, čemu uopšte povezanost na ovakav način?

Ovakvih primera ima more.
Navela sam ova dva jer su mi među prvima pali na pamet.
Šta treba činiti?

Biti površan, pa pustiti da ide sve kako ide?
Lajkujmo se i dalje na Fejsu, a na ulici se nećemo poznavati. Uostalom, internet i jeste neka druga stvarnost.

Ili, na Fejsu se ignorišemo iako smo rođaci, poznanici, kolege, jer glumimo nekog drugog, a u realnom životu ćemo se javiti, ako baš moramo, ili ako nam nešto treba.

SUPER LJIGA

Površni odnosi i ne primanje ničega k srcu.
Maksimalno podešen prag tolerancije.
Na jedno uvo čuješ na drugo ispustiš.
Slušaš, odobravaš, a uradiš po svom.
Ne konfrontiraš se u dijalogu i postupcima.
Balansiraš između za i protiv.
Od ljudi uzimaš samo ono korisno, a ostalo ignorišeš.
Sve obećavaš, a samo ispunjavaš ono što hoćeš.
Opravdavaš glasno, kritike zadržavaš za sebe.
Hvališ maksimalno, ne kudiš ni minimalno.
Uvek koketiraš, a nikad ne prelaziš granicu.
Smeješ se po potrebi.
Snuždiš se po potrebi.
Ogovaraš.
Ulizuješ se onima iznad, a one za koje smatraš da su ispod, ignorišeš.
Skromne i nepopularne rođake više ne poznaješ.
Bratimiš se sa poznatima.
Obavezno imaš najbolje prijatelje u svim strankama, za svaki slučaj.
Imaš muža i dečka. Imaš devojku i ženu.
Uvek si u najjačem klanu.
Šetaš bar dvadeset godina mlađeg partnera, da dokažeš da si alfa.
Pišeš kolumnu za tabloide.
Zovu te na radio, pa na televiziju.
Objaviš knjigu, sa dosta seksa i nasilja.
Konačno stiže poziv za rijaliti.
Uspeo si!
Ti si Super Ljiga!

A M O U R

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Borim se
svaki dan
sa sobom
sa tobom.

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Ne želim ništa da znam.
Ne želim ništa da mislim.
Ni o danas
ni o sutra
pobedila je ljubav
pobedio si ti.

Da li ću biti gubitnik
ne mogu da mislim
ne želim da znam.

Ljubav zna.

R E V E N G E

Koliko smo se puta pitali, osetivši na sopstvenoj koži, neko od nas više, neko manje, kako pojedini ljudi mogu da budu tolika đubreta?
Kako mogu da žive s tim kad ostanu sami sa sobom?
Vremenom sam shvatila da su oni duboko nesrećni, ljubomorni, i da samo nanoseći zlo drugima mogu da osete neku vrstu zadovoljstva.
Uz ovo pitanje i mnogih odgovora koji slede, nameće se dilema: da li zaboraviti ili pamtiti? Da li oprostiti ili se osvetiti?
Svako bira način i kompenzacije za nanešenu patnju, štetu i nepravdu koju je pretrpeo.
“Osveta je obrok koji se jede hladan.”, ali je ipak obrok, reći će neki od nas.
Ko se odluči za osvetu, opet se nameće pitanje da li se tako izjednačava sa dželatom? A možda ga privodi pameti da mu više nikada ne padne na pamet da čini slično.
Neko se pak odluči da oprosti i zaboravi.
Neko kaže, oprosti, ali nikad ne zaboravi.
Najgore prođu oni koje nanešena zla slome, nesposobni da se oporave do kraja života.

“Najteži je poraz kad se zaboravi, a naročito kad se zaboravi ono od čega si crkavao, i to crkavao nikako ne shvatajući kako uopšte ljudi mogu da budu takva đubreta. I kad se nađeš na ivici rake, nećeš se praviti važan, ali nećeš zaboraviti, jer sve treba ispričati ne menjajući ni reč, sav onaj pokvarenjakluk koji si video u ljudi, a onda možeš da pljuneš i mirno siđeš u raku.”
Luj Ferdinand Selin, Putovanje nakraj noći

R I V A L I

Temperatura oko 30C, idealna za sunčanje.
Blag vetar ljuljao je talase. Lenjo su udarali u beton stvarajući prijatan šum. Posmatrala je goluba, kljucao je ostatke sendviča koji je upravo pojelo neko dete.
Vreo beton grejao je ispod peškira.
Pokušavala je da izdvoji neku zanimljivu misao iz Uelbekovog romana Platforma.
Bio je to miks pornografije i satirične kritike savremenog društva. Drugačiji odnosi između muškaraca i žena. Rivalstvo. Rat do istrebljenja. Ljubav koja je čini se nestala kao osećanje. Turizam u egzotične zemlje, gde su u cenu aranžmana uključene i seksualne usluge. Surovo.
Pitala se kad je to počelo da se dešava?
Da li sa emancipacijom žena? Možda su se od te pojave muškarci uplašili i više ih ne doživljavaju kao nežna, mila bića, već kao rivale koji ih ugrožavaju?
“Pretpostavljao sam da ste tu.” Prenuo je glas.
Sunce joj je direktno sijalo u lice. Nije mogla jasno da vidi ko je. Mladić od dvadesetak godina nosio je voće i sladoled.
“Pogrešili ste.”, rekla je.
“Ne, poslao me je da vam ovo donesem. Prijatno.” Brzo se udaljio, nije stigla da reaguje.
Deca su vrištala i igrala se u vodi pored. Pozvala ih je da se posluže.
Šteta što je sve radio na pogrešan način. Na momente je u njemu videla davno potisnutu ljudskost. Čistu dušu dečaka. Možda joj se samo učinilo. Imala je običaj da docrtava te osobine. Već sutradan, to je bio hladnokrvni bezdušnik.
Voda je bila divna. Osvežavajuća.
Zaplivala je ka drugoj obali.

“Ne verujem da se stvari mogu vratiti nazad, to ne. Ono što će se, verovatno, dalje dešavati jeste da će žene postajati sve sličnije muškarcima; one sada još uvek drže do zavođenja, dok se muškarcima jebe da zavode, oni hoće pre svega da tucaju.” Platforma, Mišel Uelbek