N E V I D LJ I V

Često ćete pročitati ili čuti kada neko govori o prijatelju, da je on nešto negde ili je uspešan u ovom ili onom. Ako nije bogat, onda ima dobre veze ili bar udoban život. Najčešće ima diplomu i omiljen je u društvu i slično. Hvaliće se sa takvim prijateljem.
Nikada nisam čula da je neko napisao ili govorio o prijatelju gubitniku. Marginalcu. Onome ko je pogođen zlom sudbinom, nesposoban da se uzdigne iznad zlih ljudi i nesrećnih okolnosti.
Neomiljenom. Anonimnom.
Nezaposlenom i siromašnom.
Neprihvaćenom.
Nedovoljno lepom…Neuklopljivom, nepotkupljivom.
On nema novac, ali će dati zadnju novčanicu ako zatreba. Zaboraviće, neće je tražiti nazad.
Podeliće svoj ručak, večeru, i slušaće žalopojke uvek, iznova iste i nove, i neće ih nikome reći. Obradovaće se tvojim novim cipelama iako je zaboravio kada je kupio svoje. Braniće te u društvu kada svi nasrnu, i neće razmišljati kakve su mu šanse i posledice.
O takvom prijatelju niko ne priča. Niko ne piše.
Ako postane bogat ili slavan, ili se bar malo pročuje, čućemo negde sigurno i za njega.

Advertisements

Priča

Kako je jedna mala ljubavna priča želela da postane velika, ali je ipak ostala mala.
Jednog prolećnog dana misao je dodirnula muzika.
Muzika je bila tužna i rastužila misao.
Misao je bila vesela i raznežila muziku.
Od tog dana misao i muzika su postali nerazdvojni.
Sastajali su se svakoga dana na uobičajenom mestu,
a to je bila samoća.
Opijena od muzike misao se zaljubila. Muzici je bilo potrebno da je neko sluša i bivala je sve lepša.
Vreme je prolazilo.
Muzika je zahtevala neprekidnu pažnju. Misao je ponekad lebdela po nepreglednim prostranstvima ideja. Muzika je bila ljubomorna. Otišla je.
Misao se sabrala i više nije čula muziku.
Bila je tužna.
Muzika je čekala da je misao potraži i vrati.
Misao je čekala da je dirne muzika.
Vreme je prolazilo. Ništa se nije dešavalo.
Tako je jedna mala ljubavna priča koja je želela da postane velika, zauvek prestala.

Poetry

Previše je bio zgodan. Stalno okružen ženama lako je gestikulirao, dok su se one kikotale i gutale ga zažarenim očima. Nepodnošljivo. Svaki dan je prolazila pored knjižare i nailazila na isti prizor. Priroda je baš bila izdašna u njegovom slučaju. Nije mu bilo dosta što piše, već je otvorio i sopstvenu knjižaru. Uvek u isto vreme organizovao je susrete, a publuke nikad nije falilo. Nepodnošljivo. Zašto joj je sve to iritantno nije mogla da prizna ni sebi, jer bi tada i ona bila u ekipi obožavateljki. Trudila se da ga ignoriše, ali bilo je teže nego što je mislila.
Tog dana, nebo otežalo od sivih oblaka, obećavalo je kišu. Vetar je pojačavao tempo i prijatno hladio. S vremena na vreme čule su se policijske sirene. Negde u krošnji gavran je gakao.
“Gospođo, vidim da svaki dan prolazite pored knjižare. Želim da vas pozovem na književno veče sutra u 20h.”
Tako nešto ličilo je na njega.
“Hvala. Ljubazno od vas, ali ne mogu ništa da obećam.”
Kakav tip. Kakav narcis. A opet činilo joj se da leti.
Tačno u 20h otvorila je vrata knjižare. Bila je krcata. Mesta za sedenje nije bilo. Ljudi su stajali sa strane. Nastupi tajac i prijatan ženski glas poče da čita stihove. Lepota poezije preplavi sve.
Postoje ljudi protiv kojih ne možeš da se boriš. Jednostavno se predaš, pa šta bude.

Ljubavno mastilo

Jara iz asfalta leluja i daje poseban ton zagušljivom gradskom vazduhu.

– Samo da se dočepamo reke.

Pogledala ga je odsutno, nesvesna okoline. Bila je na nekom sasvim drugom mestu. Često je u mislima lutala po dalekim mestima, tako je bilo i sada.

Vazduh je bivao svežiji. Reka je bila blizu.

Raspakivao je ranac. Dodao joj je knjigu i keks.

– Deki je opsednut temom kako treba voleti ljude, praštati.

– Ima sreće sa ljudima. Neka voli one koji ga mrze.

– Deki, teoretičar.

– Ne znam da mrzim, ali ne znam ni sve da volim.

Negde krcnu granje. Zašušta lišće. Riba se praćaknu.

– Kiša će.

Knjiga je bila otvorena, misli daleko.

– Priznajem da sam izgubio opkladu. Arapin ipak crta obrve. Video sam kako vadi ogledalce ispod pulta dok sam kupovao vodu.

Nasmejala se.

Na margini stranice napisala je stihove koji su došli.

“Ne srećemo se

ali se ne rastajemo.

Ne pričamo

ali se razumemo.

Ljubimo se daljinama.

Grlimo mislima.

Volimo muzikom.”

Jedna kap je pala i razlila mastilo. Počeo je pljusak…

 

O R E O L

Razlili se oblaci nebom kao jogurt.
Beli, debeli, zaklonili sunce.
Upinje se, probija se, ali posustalo, pušta tu magličastu boju, vlažnu i tešku, da nas obuzme.
-Vidim preplitanje sunčevih zraka sa kapljicama vode i prelamanje svetlosti u spektar boja.
-Ja vidim samo tvoje oči.
Poravnala je suknju i pokušala da otkine konac koji je visio.
-Prljavi sjaj bogatih, i čista beda siromašnih.
Papirna lopta poskakivala je neravnim trotoarom.
Mačka je šmugnula.
Neko je zalupio vrata.
-Znaš, sreća je kad dobiješ ono što neko plati skupo.
Kao reka kada se izlije i teče neobuzdano, tako ga je plavila ljubav prema njoj.
Pustio je da potone u bujici koja mu je oduzimala slobodnu volju.
-Stav nije fosilni ostatak da se ne bi menjao.
-Samu sebe iznerviram kada se pravim pametna, a zamisli tek kada se drugi prave.
Zašuštalo je lišće.
Negde je plusnula voda.
Dete je zaplakalo.
Ljubav.
Više nije verovao u ljubav, a dešavala mu se.
Dodirnula je kosu.
Znao je taj pokret.
Kad je nesigurna dodirivala je i skretala temu.
Kapljice vode blistale su i stvarale oreol.
-Ludim. Pretvaraš se u anđela.
Nasmejala se i zagrlila ga.
Bio je bespomoćan.

S V E T L O S T

Šetali su u tišini.
Večernja svetlost mešala se sa dnevnom, činilo se da će se boja neba i reke u jednom trenutku izjednačiti.
-Oni koji nas vole nikad nisu dovoljno dobri, ali su zato oni koji nas mrze uvek dovoljno zli.
-To je to prokletstvo ljubavi. Vole nas oni kojima ne možemo uzvratiti, a volimo one koji nam ne mogu uzvratiti.
Kroz već sad sive oblake probijali su se poslednji zraci sunca. Veče je osvajalo svojom tamom.
-Kad me je od blata pravio nisam bila tu da vidim.
-Kasno shvaćena vrednost bilo čega, a pre svega pružene nam ljubavi, gora je od neznanja. Ne osvrtati se, a stečeno iskustvo iskoristiti na pravi način.
-Pomisliš da te niko ne razume. Da govoriš zaboravljenim jezikom prvih ljudi. Onda čuješ svoje misli kako ih neko izgovara i ostaneš zatečen.
-Prepoznaju se duše.

“Zaljubljeni ljudi, kao i mučenici, osećaju da su braća po mukama. Ništa na svetu nije razumljivije od ta dva slična bola.” Balzak

-Sujeta i inat, braća blizanci u službi uništenja ljubavi.
-I ljubomora, posestrima.
-Kad bi čovek snagu ljubomore koristio kao pogon, gorivo se ne bi kupovalo.
-Posmatranje događaja kroz prizmu inata, a ne na realan način dovodi da se opravdavaju potpuno nekorektni postupci.
-Lakoveran prihvata, mudar kritički razmišlja…
Mrak je prekrio sve.
Jedina svetlost bio je sjaj reke i njen zavodljiv šum.
I kao što se jutrom rađa novi dan i svetlost osvaja, tako nova ljubav osvetljava i vraća u život.

T R E Z N A

Sede na klupi dve devojčice, nemaju više od šesnaest-sedamnaest godina maksimalno, po mojoj proceni .
U prolazu, slučajno čujem deo dijaloga:
“Ja sam se izgubila. Nisam znala šta da mu kažem. Uopšte ne poznajem sebe takvu, a ništa taj dan nisam pila.”
Zatečena, nastavim, ali mi u glavi neprekidno odzvanja dečiji glas: “ništa taj dan nisam pila.”
Znači pije svaki dan. Ili skoro svaki. Ili…
Da bi mi bilo jasnije pokušam da se vratim u te godine. Da se setim kad sam prvi put probala alkohol. Vratim se u vreme kada su moja deca bila u tim godinama.
Zaključim da su to ipak bila druga vremena.
Kakva su sada vremena?
Zašto su nam uvek prošla vremena bolja?
Da li zamagljujemo i idealizujemo prošlost, ili su zaista uvek nova vremena gora?
Da li je ovo samo usamljen primer ili dimna strela koja pogađa u osinjak i pokreće more pitanja, o društvu, porodici, deci…
Kao ključ koji slučajno otvara mračna vrata iza kojih se kriju teme o kojima nerado govorimo.
Sećanje o boljim prošlim vremenima, najlepše opisuje Preverova pesma,

Dobra mlada vremena

Reke su bile bistre
more cisto
hleb je bio dobar
godisnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

14883475_10207939728033304_3425720979477450853_o

R I V A L I

Temperatura oko 30C, idealna za sunčanje.
Blag vetar ljuljao je talase. Lenjo su udarali u beton stvarajući prijatan šum. Posmatrala je goluba, kljucao je ostatke sendviča koji je upravo pojelo neko dete.
Vreo beton grejao je ispod peškira.
Pokušavala je da izdvoji neku zanimljivu misao iz Uelbekovog romana Platforma.
Bio je to miks pornografije i satirične kritike savremenog društva. Drugačiji odnosi između muškaraca i žena. Rivalstvo. Rat do istrebljenja. Ljubav koja je čini se nestala kao osećanje. Turizam u egzotične zemlje, gde su u cenu aranžmana uključene i seksualne usluge. Surovo.
Pitala se kad je to počelo da se dešava?
Da li sa emancipacijom žena? Možda su se od te pojave muškarci uplašili i više ih ne doživljavaju kao nežna, mila bića, već kao rivale koji ih ugrožavaju?
“Pretpostavljao sam da ste tu.” Prenuo je glas.
Sunce joj je direktno sijalo u lice. Nije mogla jasno da vidi ko je. Mladić od dvadesetak godina nosio je voće i sladoled.
“Pogrešili ste.”, rekla je.
“Ne, poslao me je da vam ovo donesem. Prijatno.” Brzo se udaljio, nije stigla da reaguje.
Deca su vrištala i igrala se u vodi pored. Pozvala ih je da se posluže.
Šteta što je sve radio na pogrešan način. Na momente je u njemu videla davno potisnutu ljudskost. Čistu dušu dečaka. Možda joj se samo učinilo. Imala je običaj da docrtava te osobine. Već sutradan, to je bio hladnokrvni bezdušnik.
Voda je bila divna. Osvežavajuća.
Zaplivala je ka drugoj obali.

“Ne verujem da se stvari mogu vratiti nazad, to ne. Ono što će se, verovatno, dalje dešavati jeste da će žene postajati sve sličnije muškarcima; one sada još uvek drže do zavođenja, dok se muškarcima jebe da zavode, oni hoće pre svega da tucaju.” Platforma, Mišel Uelbek

O Č I

“Kad ljubavi nema ništa ne može biti sveto.” Mišel Uelbek, Platforma

“Da li je ljubav danas uopšte moguća?”, pitao se dok je posle žestokog seksa ležao kraj nepoznate devojke koju je pokupio usput pre nekoliko sati.
Praznina koju je osećao vraćala se začuđujućom brzinom.
Imao je novac, imao je položaj. Ruke mu nisu bile čiste, ali za to što je imao i tu gde je bio, nije moglo čisto. Pitao se gde bi sada bio da nije pristao? U nekoj selendri, bez love…
Devojka je ustala i počela da se oblači. Bila je zgodna. U polumraku sobe telo joj se presijavalo od neonskog svetla koje je dolazilo spolja.
Napravio se da spava. Čuo je vrata kako su lupnula. U sobi je zavladala tišina. Ustao je i iz frižidera uzeo pivo. Teško da je moglo da odagna prazninu. I seks maločas nije mnogo pomogao.
Pitao se šta mu nedostaje? Naizgled je imao sve. Da li je moguće da je postao kmezava budala kojoj fali ljubav? Izmišljena emocija ili davno izumrla? Imao je moć. Mogao je da ima ženu koju želi. Od dvadeset do pedeset. Nudile su se. Jurile ga. Pokušavale sve. Namirisale su novac. Menjao ih je. Prihvatao ponuđeno i birao samo najbolje. Najkvalitetnije. I nije pomoglo. Novinarke, doktorke, glumice, pevačice, starlete…Bile su mu na tacni.
Zašto kog đavola misli na tu ženu?!
Nije niko. Nije posebno lepa. Možda simpatična. Ni posebno zgodna, može da kaže prihvatljivo. Ni posebno pametna, može da kaže, zanimljiva. Obična, najobičnija, ali imala je te sanjalačke oči…Osećao se čudno u njenom prisustvu. Dizala je nos i pravila se da ga ne primećuje. Tvrdoglava glupača. Doćiće mu ona na noge. Moliće. Cviliće za trenutkom njegove pažnje. Čekaće…
Samo, setio se da čeka dosta dugo, a ona ne preduzima ništa. Glupača! Obična, prosečna glupača!
Popio je pivo. U sobi je bilo svetlije.
Još malo će svanuti. Legao je da spava.

R E T K I

“Večiti sanjari. Nezreli ljudi. Odrasla deca. Hipersenzitivni. Don Kihoti. Zaljubljivi. Plačljivi. Jaki. Žilavi. Izdržljivi. Trpeljivi. Inpulsivni. Ironični. Drski. Uporni. Nesalomivi. Krhki. Meki. Nežni. Tužni. Veseli.”
“Uvek su me te suprotnosti čudile. Nesalomivi, a krhki. Ili meki, a jaki.”
“Ili plačljivi, a veseli.”
“Ili nežni, a žilavi.”
“Nikad proračunati, uvek direktni.”
“Nikad kukavice, uvek Don Kihoti.”
“Preziru foliranje i prepotenciju.”
“Ne podnose snobove i klanove.”
“Trče pred rudu.
“Na svoju štetu.”
“Zbog ideala.”
“Budu budala.”
“Mogu ceo dan da žive od muzike i poezije.”
“Mogu ceo život da vole.”
“Mogu sve da daju, a opet da imaju.
“Mogu uvek da počnu iz početka.”
“Mogu da oproste bezbroj puta onome koga vole.”
“Umeju da pate.”
“Da plaču.”
“Da odu i nikad se ne vrate.”
“Kakvi su to ljudi?”
“Retki.”