A K R E D I T A C I J A

Što je čovek primitivniji više daje sebi za pravo da postavlja okvire drugima. Često taj agresivni primitivizam nema veze sa obrazovanjem, mada bi trebalo da obrazovanje ide u korak sa širinom pogleda na život i svet uopšte.
Razne vrste diskriminacija su toliko izražene u našem narodu, da kada bi čovek odlučio da ih nabraja, zauzele bi previše prostora u tekstu. Generalno, mnoga gledišta su zaostala.
Način razmišljanja da godine treba da budu polazna tačka u donošenju odluka, oblačenju, izboru partnera, poslu i slično, je pogrešan i zauzima visoko mesto na spisku diskriminacija. U Srbiji su ljudi skloni da otpisuju zrele ljude. Što zbog samog mentaliteta, što zbog samog ustrojstva države koja je decenijama unazad osujetila veliki deo sopstvene populacije u svemu, toliko da ni mladi ljudi nisu imali prostora da pokušaju, a kamoli da se potvrde, te je bilo prirodno da za zrele nema mesta. Ta granica otpisivanja varira od grupe do grupe onih što su uzeli sebi za pravo da sude, pa se negde povlači oko 40-te, negde oko 50-te.
Diskriminacije po pitanju samog izgleda i oblačenja idu u sitne detalje. Od frizure koja priliči, boje kose, veša, obuće, da normalan čovek više ne može to da isprati da bi bio po meri. Mešanje u tuđu intimu je toliko agresivno, da čovek mora da bude totalni flegman i da ga to uopšte ne dotiče, ili da uzvrati još agresivnije i saseče agresora.

Imaš 50 godina i srećna si sa svojom zelenom kosom. Srećna sam i ja zbog tebe. Da li mi se dopada kako ti stoji ili ne, zadržaću za sebe.
Imaš 55 i nosiš tesne, pocepane farmerke, i srećna si u njima, odlično i meni je drago.
Imaš 50 godina i dečka od trideset, drago mi je. Srećna sam zbog vas.
Imaš 55 i nosiš se kao da imaš 20, sjajno, srećna sam zbog tebe.
Imaš 53 i zaljubljena si, pa to je sjajno, samo napred!

Hoćete da postavljate kalupe za sve.
Određujete intervale, godine za šta je šta dozvoljeno.
Gde to piše?
Ko vam je dao tu akreditaciju?
Skinite obruče oko mozga.
Otvorite um.
Radite na sebi.
Živite svoj život prvenstveno, i pustite druge da žive.

Advertisements

Le rêve

Vrati se
Da trčimo bosi po zlatnom pesku obale okeana.
Vrati se
Da nam tirkizni talasi kvase vrela stopala.
Vrati se

Od šuma talasa
nećemo čuti ništa,
Samo otkucaje srca.

Smejaćemo se glasno.
Skupiću sedefaste školjke
i njima napisati tvoje ime.

Poljubiću te
i prenuti iz dremeža.

Napojiću te vinom ledenim kao talas.
Skinuću ti pesak sa čela
i zaroniti u dubine tvoga pogleda.

Zaboraviću put
i ostati zauvek

Vrati se

La baguette

Okrenula je lice ka suncu i dodala malo šećera u vrelu kafu. Polako ga je mešala. Nije mogla da odoli, otkinula je parče toplog bageta. Ovaj je za sad najbolji. Dovoljno mekan i dovoljno hrskav, pomislila je.
Marko je seo. Oči su mu bile vodene i natečene. Zakopčan do grla, usiljeno se nasmejao.
-Nisi baš u formi.
-Ma, što više pomažeš, sve te više mrze.
-Oduvek bilo, samo, to se shvati na bolan način.
-Devojka mi se ne javlja. Sve više razmišljam o Australiji.
-To nije loše, uvek posle možeš pobeći na Novi Zeland.
Oboje su se nasmejali.
-Ljudi nisu ni dobri ni loši, već samo loši imaju dobre momente.
-Najvažnije je da se ne obeshrabriš, pomogneš kad možeš. Tako pokazuješ snagu.
Otkinula je još malo bageta i pružila mu.
-Ponekad se i ja osećam kao Marija Bandini postiđena, iznurena, umorna…
Gledao ju je netremice.
-Odličan baget. Šta god da si, i gde god da si, sve se svodi na male stvari koje život znače.
Bilo je toplo. Februarsko sunce je grejalo i davalo privid sreće.

P U Z Z L E

Bestidne, debele žene šepure se sa slika i kipova, dok se neočešljane, mršave probijaju kroz gužvu. Grabeći krupnim koracima one nezainteresovano, mehanički tipkaju po mobilnim telefonima. Muškarci u majicama kratkih rukava, iako je februar, dočekuju prve sunčane dane hrabro, pušeći cigarete, zamišljeni. Niko nikoga ne gleda. Svi su na nekom drugom mestu, i u nekoj drugoj priči.

Da bi se uklopio, Marko je obukao majicu kratkih rukava i stavio slušalice. Javio se devojci i zamolio je da pričaju, jer treba da razgovara dok žuri. On ne puši, pa bi trebao da priča. Kupio je kinesku hranu i seo u park da ruča. Knjiga mu je virila iz torbe. To će u metrou, kad se bude vraćao. Radio je na tome da savlada svoj temperament, da ne priča glasno i da ne gestikulira. Dodatak za kulturu koji je dobio od firme upotrebiće za kupovinu karata za pozorište.

Sutradan se probudio sa osećajem da mu je glava kao televizor, kijao je i imao groznicu. Izgleda da mu i kineska hrana nije prijala, jako ga je boleo stomak. Devojka mu se nije javljala, sigurno je juče preterao sa pričom. Oči su mu suzile, nije mogao da čita, pa je kovao plan kako da se odseli u Australiju. Imao je strah od letenja, ali će nekako pretrpeti odlazak. Tonuo je u san…

N E V I D LJ I V

Često ćete pročitati ili čuti kada neko govori o prijatelju, da je on nešto negde ili je uspešan u ovom ili onom. Ako nije bogat, onda ima dobre veze ili bar udoban život. Najčešće ima diplomu i omiljen je u društvu i slično. Hvaliće se sa takvim prijateljem.
Nikada nisam čula da je neko napisao ili govorio o prijatelju gubitniku. Marginalcu. Onome ko je pogođen zlom sudbinom, nesposoban da se uzdigne iznad zlih ljudi i nesrećnih okolnosti.
Neomiljenom. Anonimnom.
Nezaposlenom i siromašnom.
Neprihvaćenom.
Nedovoljno lepom…Neuklopljivom, nepotkupljivom.
On nema novac, ali će dati zadnju novčanicu ako zatreba. Zaboraviće, neće je tražiti nazad.
Podeliće svoj ručak, večeru, i slušaće žalopojke uvek, iznova iste i nove, i neće ih nikome reći. Obradovaće se tvojim novim cipelama iako je zaboravio kada je kupio svoje. Braniće te u društvu kada svi nasrnu, i neće razmišljati kakve su mu šanse i posledice.
O takvom prijatelju niko ne priča. Niko ne piše.
Ako postane bogat ili slavan, ili se bar malo pročuje, čućemo negde sigurno i za njega.

Priča

Kako je jedna mala ljubavna priča želela da postane velika, ali je ipak ostala mala.
Jednog prolećnog dana misao je dodirnula muzika.
Muzika je bila tužna i rastužila misao.
Misao je bila vesela i raznežila muziku.
Od tog dana misao i muzika su postali nerazdvojni.
Sastajali su se svakoga dana na uobičajenom mestu,
a to je bila samoća.
Opijena od muzike misao se zaljubila. Muzici je bilo potrebno da je neko sluša i bivala je sve lepša.
Vreme je prolazilo.
Muzika je zahtevala neprekidnu pažnju. Misao je ponekad lebdela po nepreglednim prostranstvima ideja. Muzika je bila ljubomorna. Otišla je.
Misao se sabrala i više nije čula muziku.
Bila je tužna.
Muzika je čekala da je misao potraži i vrati.
Misao je čekala da je dirne muzika.
Vreme je prolazilo. Ništa se nije dešavalo.
Tako je jedna mala ljubavna priča koja je želela da postane velika, zauvek prestala.

Poetry

Previše je bio zgodan. Stalno okružen ženama lako je gestikulirao, dok su se one kikotale i gutale ga zažarenim očima. Nepodnošljivo. Svaki dan je prolazila pored knjižare i nailazila na isti prizor. Priroda je baš bila izdašna u njegovom slučaju. Nije mu bilo dosta što piše, već je otvorio i sopstvenu knjižaru. Uvek u isto vreme organizovao je susrete, a publuke nikad nije falilo. Nepodnošljivo. Zašto joj je sve to iritantno nije mogla da prizna ni sebi, jer bi tada i ona bila u ekipi obožavateljki. Trudila se da ga ignoriše, ali bilo je teže nego što je mislila.
Tog dana, nebo otežalo od sivih oblaka, obećavalo je kišu. Vetar je pojačavao tempo i prijatno hladio. S vremena na vreme čule su se policijske sirene. Negde u krošnji gavran je gakao.
“Gospođo, vidim da svaki dan prolazite pored knjižare. Želim da vas pozovem na književno veče sutra u 20h.”
Tako nešto ličilo je na njega.
“Hvala. Ljubazno od vas, ali ne mogu ništa da obećam.”
Kakav tip. Kakav narcis. A opet činilo joj se da leti.
Tačno u 20h otvorila je vrata knjižare. Bila je krcata. Mesta za sedenje nije bilo. Ljudi su stajali sa strane. Nastupi tajac i prijatan ženski glas poče da čita stihove. Lepota poezije preplavi sve.
Postoje ljudi protiv kojih ne možeš da se boriš. Jednostavno se predaš, pa šta bude.

Ljubavno mastilo

Jara iz asfalta leluja i daje poseban ton zagušljivom gradskom vazduhu.

– Samo da se dočepamo reke.

Pogledala ga je odsutno, nesvesna okoline. Bila je na nekom sasvim drugom mestu. Često je u mislima lutala po dalekim mestima, tako je bilo i sada.

Vazduh je bivao svežiji. Reka je bila blizu.

Raspakivao je ranac. Dodao joj je knjigu i keks.

– Deki je opsednut temom kako treba voleti ljude, praštati.

– Ima sreće sa ljudima. Neka voli one koji ga mrze.

– Deki, teoretičar.

– Ne znam da mrzim, ali ne znam ni sve da volim.

Negde krcnu granje. Zašušta lišće. Riba se praćaknu.

– Kiša će.

Knjiga je bila otvorena, misli daleko.

– Priznajem da sam izgubio opkladu. Arapin ipak crta obrve. Video sam kako vadi ogledalce ispod pulta dok sam kupovao vodu.

Nasmejala se.

Na margini stranice napisala je stihove koji su došli.

“Ne srećemo se

ali se ne rastajemo.

Ne pričamo

ali se razumemo.

Ljubimo se daljinama.

Grlimo mislima.

Volimo muzikom.”

Jedna kap je pala i razlila mastilo. Počeo je pljusak…

 

O R E O L

Razlili se oblaci nebom kao jogurt.
Beli, debeli, zaklonili sunce.
Upinje se, probija se, ali posustalo, pušta tu magličastu boju, vlažnu i tešku, da nas obuzme.
-Vidim preplitanje sunčevih zraka sa kapljicama vode i prelamanje svetlosti u spektar boja.
-Ja vidim samo tvoje oči.
Poravnala je suknju i pokušala da otkine konac koji je visio.
-Prljavi sjaj bogatih, i čista beda siromašnih.
Papirna lopta poskakivala je neravnim trotoarom.
Mačka je šmugnula.
Neko je zalupio vrata.
-Znaš, sreća je kad dobiješ ono što neko plati skupo.
Kao reka kada se izlije i teče neobuzdano, tako ga je plavila ljubav prema njoj.
Pustio je da potone u bujici koja mu je oduzimala slobodnu volju.
-Stav nije fosilni ostatak da se ne bi menjao.
-Samu sebe iznerviram kada se pravim pametna, a zamisli tek kada se drugi prave.
Zašuštalo je lišće.
Negde je plusnula voda.
Dete je zaplakalo.
Ljubav.
Više nije verovao u ljubav, a dešavala mu se.
Dodirnula je kosu.
Znao je taj pokret.
Kad je nesigurna dodirivala je i skretala temu.
Kapljice vode blistale su i stvarale oreol.
-Ludim. Pretvaraš se u anđela.
Nasmejala se i zagrlila ga.
Bio je bespomoćan.

S V E T L O S T

Šetali su u tišini.
Večernja svetlost mešala se sa dnevnom, činilo se da će se boja neba i reke u jednom trenutku izjednačiti.
-Oni koji nas vole nikad nisu dovoljno dobri, ali su zato oni koji nas mrze uvek dovoljno zli.
-To je to prokletstvo ljubavi. Vole nas oni kojima ne možemo uzvratiti, a volimo one koji nam ne mogu uzvratiti.
Kroz već sad sive oblake probijali su se poslednji zraci sunca. Veče je osvajalo svojom tamom.
-Kad me je od blata pravio nisam bila tu da vidim.
-Kasno shvaćena vrednost bilo čega, a pre svega pružene nam ljubavi, gora je od neznanja. Ne osvrtati se, a stečeno iskustvo iskoristiti na pravi način.
-Pomisliš da te niko ne razume. Da govoriš zaboravljenim jezikom prvih ljudi. Onda čuješ svoje misli kako ih neko izgovara i ostaneš zatečen.
-Prepoznaju se duše.

“Zaljubljeni ljudi, kao i mučenici, osećaju da su braća po mukama. Ništa na svetu nije razumljivije od ta dva slična bola.” Balzak

-Sujeta i inat, braća blizanci u službi uništenja ljubavi.
-I ljubomora, posestrima.
-Kad bi čovek snagu ljubomore koristio kao pogon, gorivo se ne bi kupovalo.
-Posmatranje događaja kroz prizmu inata, a ne na realan način dovodi da se opravdavaju potpuno nekorektni postupci.
-Lakoveran prihvata, mudar kritički razmišlja…
Mrak je prekrio sve.
Jedina svetlost bio je sjaj reke i njen zavodljiv šum.
I kao što se jutrom rađa novi dan i svetlost osvaja, tako nova ljubav osvetljava i vraća u život.