O Č I

“Kad ljubavi nema ništa ne može biti sveto.” Mišel Uelbek, Platforma

“Da li je ljubav danas uopšte moguća?”, pitao se dok je posle žestokog seksa ležao kraj nepoznate devojke koju je pokupio usput pre nekoliko sati.
Praznina koju je osećao vraćala se začuđujućom brzinom.
Imao je novac, imao je položaj. Ruke mu nisu bile čiste, ali za to što je imao i tu gde je bio, nije moglo čisto. Pitao se gde bi sada bio da nije pristao? U nekoj selendri, bez love…
Devojka je ustala i počela da se oblači. Bila je zgodna. U polumraku sobe telo joj se presijavalo od neonskog svetla koje je dolazilo spolja.
Napravio se da spava. Čuo je vrata kako su lupnula. U sobi je zavladala tišina. Ustao je i iz frižidera uzeo pivo. Teško da je moglo da odagna prazninu. I seks maločas nije mnogo pomogao.
Pitao se šta mu nedostaje? Naizgled je imao sve. Da li je moguće da je postao kmezava budala kojoj fali ljubav? Izmišljena emocija ili davno izumrla? Imao je moć. Mogao je da ima ženu koju želi. Od dvadeset do pedeset. Nudile su se. Jurile ga. Pokušavale sve. Namirisale su novac. Menjao ih je. Prihvatao ponuđeno i birao samo najbolje. Najkvalitetnije. I nije pomoglo. Novinarke, doktorke, glumice, pevačice, starlete…Bile su mu na tacni.
Zašto kog đavola misli na tu ženu?!
Nije niko. Nije posebno lepa. Možda simpatična. Ni posebno zgodna, može da kaže prihvatljivo. Ni posebno pametna, može da kaže, zanimljiva. Obična, najobičnija, ali imala je te sanjalačke oči…Osećao se čudno u njenom prisustvu. Dizala je nos i pravila se da ga ne primećuje. Tvrdoglava glupača. Doćiće mu ona na noge. Moliće. Cviliće za trenutkom njegove pažnje. Čekaće…
Samo, setio se da čeka dosta dugo, a ona ne preduzima ništa. Glupača! Obična, prosečna glupača!
Popio je pivo. U sobi je bilo svetlije.
Još malo će svanuti. Legao je da spava.

Advertisements

N O G A

Kako čovek može da razume druge, kad sam sebe često ne razume. Zaviriti u sebe i biti realan bez opravdavanja, bez samozavaravanja, zvuči kao podvig vredan divljenja. Provetravati glavu i puštati svet u glavu, kako kaže Tomas Bernhard, vid je mentalne higijene.

“Čovek mora da provetrava glavu, a to znači da uvek iznova mora, i to svakodnevno, da pušta svet u glavu.” Brisanje, Tomas Bernhard

Skloni smo osudi, donošenju površnih zaključaka, priči radi priče, često svesni koliko to može da naškodi. Umišljenost kod nekih premašuje granice opravdanog, a zlo u njima je posebno osetljivo kada vidi da neko pokušava da se uzdigne malo iznad zemlje.
Da pruža ruke ka zvezdama. Odmah spremni, poturaju nogu, ruše, spletkare, nanose štetu. Što se više takvih uzbuni znajte da ste na pravom putu.

“Kada ljudi međusobno razgovaraju, oni uvek kleveću jedni druge. Umetnost razgovora je umetnost klevetanja.” kaže Bernhard.

Ako ne znaš da pružiš ruku, o zli čoveče, ne podmeći nogu!

Samo napred, još sigurnije i odlučnije, mali čoveče!

LE CROCHE-PIED

Comment l’individu peut comprendre les autres, alors qu’il ne se comprend pas lui-même. Se sonder et être sincère sans justification, sans se méprendre, résonne comme un effort méritant l’émerveillement.

Laisser entrer l’air frais dans sa tête et laisser le monde dans sa tête comme le dit Thomas Bernhard, la vue est une hygiène mentale.

« L’homme doit laisser entrer l’air frais dans sa tête, c’est-à-dire qu’il doit sans cesse, à savoir chaque jour, laisser entre le monde dans sa tête. ». Thomas Bernhard

Nous sommes enclins au jugement, apportant des conclusions hâtives, histoire de dire, et nous sommes souvent conscients de la manière dont cela est nuisible. L’orgueil chez certains dépasse toutes les frontières acceptables et la méchanceté en eux est titillée lorsqu’ils voient un individu essayant de s’élever au-dessus du sol. De tendre la main vers les étoiles. Ils sont prêts à le faire trébucher, ils détruisent, font des croche-pieds, ruinent. Sachez que plus vous les alarmez, plus vous êtes sur la bonne voie.

« Lorsque les personnes parlent les uns des autres, elles calomnient toujours quelqu’un. L’art du discours est l’art de la calomnie. » Dit Bernhard.

Si tu ne sais pas tendre la main, Ô homme méchant, ne fait pas de croche-pied !

En avant, encore plus sûr et volontaire, Petit homme !

 

T R A P

How one can understand the others, when one doesn’t understand himself often. Have a look into yourself and be realistic without justifications, without self-deception. It sounds like a feat worth of admiration. Ventilate your head and let the world into your head, according to Thomas Bernhard, it is the version of mental hygiene.

“One must ventilate the head, and that means again and again, on a daily basis, to let the world in one’s head” – Extinction, Thomas Bernhard.

We tend to condemn people, to make superficial conclusions, engage into pointless discussions, often aware how much it can harm. Conceit in some exceeds reasonable limits and a dark side becomes particularly sensitive at the moment they notice someone’s intent to rise a bit above the ground. To reach out their arms toward the stars. Immediately ready, they set a trap, trying to crash, by gossiping and causing damage. The more people like those emerges, you know you are on the right track.

“When people talk to each other, they always slander each other. The art of conversation is the art of slandering.” says Bernhard.

If you cannot offer your hand, oh you evil man, do not set a trap!

Go ahead, the more convinced and even more decisive, oh you little man!