R E V E N G E

Koliko smo se puta pitali, osetivši na sopstvenoj koži, neko od nas više, neko manje, kako pojedini ljudi mogu da budu tolika đubreta?
Kako mogu da žive s tim kad ostanu sami sa sobom?
Vremenom sam shvatila da su oni duboko nesrećni, ljubomorni, i da samo nanoseći zlo drugima mogu da osete neku vrstu zadovoljstva.
Uz ovo pitanje i mnogih odgovora koji slede, nameće se dilema: da li zaboraviti ili pamtiti? Da li oprostiti ili se osvetiti?
Svako bira način i kompenzacije za nanešenu patnju, štetu i nepravdu koju je pretrpeo.
“Osveta je obrok koji se jede hladan.”, ali je ipak obrok, reći će neki od nas.
Ko se odluči za osvetu, opet se nameće pitanje da li se tako izjednačava sa dželatom? A možda ga privodi pameti da mu više nikada ne padne na pamet da čini slično.
Neko se pak odluči da oprosti i zaboravi.
Neko kaže, oprosti, ali nikad ne zaboravi.
Najgore prođu oni koje nanešena zla slome, nesposobni da se oporave do kraja života.

“Najteži je poraz kad se zaboravi, a naročito kad se zaboravi ono od čega si crkavao, i to crkavao nikako ne shvatajući kako uopšte ljudi mogu da budu takva đubreta. I kad se nađeš na ivici rake, nećeš se praviti važan, ali nećeš zaboraviti, jer sve treba ispričati ne menjajući ni reč, sav onaj pokvarenjakluk koji si video u ljudi, a onda možeš da pljuneš i mirno siđeš u raku.”
Luj Ferdinand Selin, Putovanje nakraj noći

Advertisements

Z A M I S L I

Dekart je tvrdio da predstava o nečemu savršenom ne može poticati od nečega što je samo nesavršeno. Smatrao je i da između misli i postojanja postoji veza. Što je nešto jasnije u mislima to je sigurnije i njegovo postojanje.

Pikaso je takođe verovao da sve što možeš da zamisliš je stvarno.

Veliki mudrac otac Tadej je znao da “Kakve su ti misli, takav ti je život.”

Da li preterujemo ako verujemo u ovako nešto?

“Kroz umetnost preterivanja izdržati egzistenciju, omogućiti je. Što sam stariji, to više bežim u svoju umetnost preterivanja.” govorio je veliki Bernhard

Kroz preterivanje ogoljavamo stvarnost i prikazujemo je jasnije nego što se ona često shvata.
Kroz preterivanje mi lakše podnosimo stvarnost koja ume da bude surova.
Zamišljamo i ostvarujemo. Stvaramo. Ko nije sposoban da zamisli, nije sposoban ni da ostvari.

IMAGINE

Descartes affirmait que la représentation de la perfection ne pouvait pas découler de quelque chose d’imparfait. Il considérait qu’entre la pensée et l’existence il y avait un lien. Plus quelque chose est précis dans notre esprit plus nous sommes sûrs de son existence.

Picasso pensait également que tout ce qu’on pouvait imaginer était réel.

Le Père Thaddée (Tadej), grand sage orthodoxe, savait que « les pensées que tu as, font la vie que tu mènes. »

Est-ce que nous exagèrons lorsque nous croyons en quelque chose de semblable ?

« L’art d’exagérer est à mon sens l’art de surmonter l’existence. Plus je vieillis, plus je me réfugie dans mon art de l’exagération. » disait le grand Bernhard.

A travers l’exagération, nous exposons la réalité et la présentons plus clairement que ce nous en percevons.
A travers l’exagération, nous supportons mieux la réalité qui peut être cruelle.
Nous imaginons et nous matérialisons. Nous créons. Celui qui est incapable d’imagination, est incapable de création.

Š O K A N T N O

Ukoliko izostaju eksplicitne fotografije tragičnih događaja, tu su naslovi bez kojih već dugo naša štampa ne može da se zamisli.

Šokantno
Stravično
Užasno
Monsrtuozno
Tragično
Katastrofalno
Horor
Jezivo…

Neke od ključnih reči koje su neophodne za čitanje teksta.
U naslovu mora da bude krvi, suza, bola, tragedije, da bi se nahranili čitaoci.

Negativan senzacionalizam koji se čitaocima servira kao normalan model informisanja kod nas se duboko ukorenio.

Negativitet kao dominantna vest potpuno je potisnuo pozitivne informacije kao nezanimljive i nebitne. O lepoj umetnosti kao sadržaju, da i ne govorimo.

Svest provincije koja je ovladala i urbanim sredinama pred kukavičkim povlačenjem intelektualaca koji sve to pasivno posmatraju zgražavajući se. Desi se da se po neki od njih oglasi javno sa konstatacijom stanja i na tome se završi.

Pojačana agresija i nasilje, kao posledica tranzicije, ratova, velikog siromaštva i propadanja države, reflektuje se i na medije.
Nesrećan, ugrožen narod, kada čuje nešto užasno, stravično, krvavo, bude mu lakše, pa u sebi verovatno misli: “Dobro je, ima i gore.”

CZwoFJjWcAIRjyT.jpg:largeTomas Bernhard, Brisanje (Raspad)

SHOCKING

In case that explicit photos of the tragic events are missing, there are those titles that for the long time, we can not imagine our press without.

shocking
horror
terribly
monstrous
tragically
catastrophy
creepy …

Some of the keywords that are necessary to read the text.
Part of the title must be blood, tears, pain or tragedy, to feed the readers.

Negative sensationalism, served as a normal model of information for the readers is deeply rooted in the press.

Negativity as a dominant content, has completely suppressed positive information, labeled as uninteresting and irrelevant. Not to even mention possibility of the news about the fine arts.

Consciousness of the provincials and philistines has completely ruled the urban areas in front the intellectuals that are cowardly pulling back and observing passively in astonishment. It happens sometimes that some of those intellectuals comes up with a public statement and a conclusion about the situation and everything stops there.

Increased aggression and violence as a result of the transition, wars, extreme poverty and the deterioration of the country is reflected in the media too.
Miserable and endangered people, by hearing something terrible, horrible or bloody, might feel a bit better, and probably thinking inside, “I’m good, it could have been worse.”

CHOQUANTE

Si les photos explicites des évènements tragiques sont absentes, les gros titres, sans lesquels on ne pourrait imaginer notre presse, quant à eux sont présents depuis longtemps.

Choquant
Affreux
Terrible
Monstrueux
Tragique
Catastrophique
Horreur
Terrifiant…

Quelques mots clés qui sont indispensables pour lire les articles.
A la une, il doit y avoir du sang, des larmes, de la douleur, de la tragédie pour nourrir les lecteurs.

Le sensationalisme négatif servi au lecteur comme un standard de l’information est profondément ancré dans notre pays.

La négativité comme information dominante a refoulé la positive comme inintéressante et sans importance. Alors, avoir les beau-arts comme sujet, n’en parlons même pas.

La conscience provinciale prédomine dans les zones urbaines face au retrait des intellectuels lâches et consternés qui regardent tout cela passivement. Il arrive que l’un d’entre eux fasse une déclaration en public et on en finit là-dessus.

L’agression et la violence accrues, conséquences de la transition, des guerres, de la grande pauvreté et du déclin du pays se répercutent aussi dans les médias.

Le peuple malheureux, en danger, est soulagé lorsqu’il entend une information affreuse, terrible, meurtrière et pense en lui-même : « tout va bien, il y a pire. »

 

N O G A

Kako čovek može da razume druge, kad sam sebe često ne razume. Zaviriti u sebe i biti realan bez opravdavanja, bez samozavaravanja, zvuči kao podvig vredan divljenja. Provetravati glavu i puštati svet u glavu, kako kaže Tomas Bernhard, vid je mentalne higijene.

“Čovek mora da provetrava glavu, a to znači da uvek iznova mora, i to svakodnevno, da pušta svet u glavu.” Brisanje, Tomas Bernhard

Skloni smo osudi, donošenju površnih zaključaka, priči radi priče, često svesni koliko to može da naškodi. Umišljenost kod nekih premašuje granice opravdanog, a zlo u njima je posebno osetljivo kada vidi da neko pokušava da se uzdigne malo iznad zemlje.
Da pruža ruke ka zvezdama. Odmah spremni, poturaju nogu, ruše, spletkare, nanose štetu. Što se više takvih uzbuni znajte da ste na pravom putu.

“Kada ljudi međusobno razgovaraju, oni uvek kleveću jedni druge. Umetnost razgovora je umetnost klevetanja.” kaže Bernhard.

Ako ne znaš da pružiš ruku, o zli čoveče, ne podmeći nogu!

Samo napred, još sigurnije i odlučnije, mali čoveče!

LE CROCHE-PIED

Comment l’individu peut comprendre les autres, alors qu’il ne se comprend pas lui-même. Se sonder et être sincère sans justification, sans se méprendre, résonne comme un effort méritant l’émerveillement.

Laisser entrer l’air frais dans sa tête et laisser le monde dans sa tête comme le dit Thomas Bernhard, la vue est une hygiène mentale.

« L’homme doit laisser entrer l’air frais dans sa tête, c’est-à-dire qu’il doit sans cesse, à savoir chaque jour, laisser entre le monde dans sa tête. ». Thomas Bernhard

Nous sommes enclins au jugement, apportant des conclusions hâtives, histoire de dire, et nous sommes souvent conscients de la manière dont cela est nuisible. L’orgueil chez certains dépasse toutes les frontières acceptables et la méchanceté en eux est titillée lorsqu’ils voient un individu essayant de s’élever au-dessus du sol. De tendre la main vers les étoiles. Ils sont prêts à le faire trébucher, ils détruisent, font des croche-pieds, ruinent. Sachez que plus vous les alarmez, plus vous êtes sur la bonne voie.

« Lorsque les personnes parlent les uns des autres, elles calomnient toujours quelqu’un. L’art du discours est l’art de la calomnie. » Dit Bernhard.

Si tu ne sais pas tendre la main, Ô homme méchant, ne fait pas de croche-pied !

En avant, encore plus sûr et volontaire, Petit homme !

 

T R A P

How one can understand the others, when one doesn’t understand himself often. Have a look into yourself and be realistic without justifications, without self-deception. It sounds like a feat worth of admiration. Ventilate your head and let the world into your head, according to Thomas Bernhard, it is the version of mental hygiene.

“One must ventilate the head, and that means again and again, on a daily basis, to let the world in one’s head” – Extinction, Thomas Bernhard.

We tend to condemn people, to make superficial conclusions, engage into pointless discussions, often aware how much it can harm. Conceit in some exceeds reasonable limits and a dark side becomes particularly sensitive at the moment they notice someone’s intent to rise a bit above the ground. To reach out their arms toward the stars. Immediately ready, they set a trap, trying to crash, by gossiping and causing damage. The more people like those emerges, you know you are on the right track.

“When people talk to each other, they always slander each other. The art of conversation is the art of slandering.” says Bernhard.

If you cannot offer your hand, oh you evil man, do not set a trap!

Go ahead, the more convinced and even more decisive, oh you little man!