B R E N E R

Sastanak je bio zakazan u 11h. Bilo je 10h i 45 minuta, a on je vec sedeo za svojim radnim stolom i gledao u sat postavljen iznad vrata. Bio je rucni rad, kupljen u Svajcarskoj jedne zime pre desetak godina. Lepa uspomena. Misli su mu letele. Cenio je tacnost. Drzao se tradicionalnih principa postovanja domacina prema gostu i obrnuto. Vazio je za coveka koji drzi rec i ne daje lazna obecanja. 

Novo teget odelo na tanke pruge za nijansu svetlije, stajalo mu je kao saliveno. Kosulja boje svetlog neba i crvena kravata na tufne boje odela, uklapale su se fantasticno. Na cipele je mogao da se ogleda. Sve je to ukazivalo odgovornost i vaznost sastanka, a on je bio spreman, znao je kako ce da ga vodi. Sinoc je razradjivao teze i eventualna nezgodna pitanja. Podatke je imao memorisane u glavi. Ono prljavo je cuvao za kraj, ako sve krene u nezeljenom pravcu. Oprobane metode, koje je nerado koristio, samo u slucaju da sagovornik pokusa da prigrabi vise nego sto mu pripada. Granice su bile jasne. Posle je planiran rucak, tradicionalna kuhinja kraja iz koga je potekao. 

Pogledao je na sat, bilo je 11h i 10 minita. 

Na radnom stolu je drzao slike dece i otvoren sah. Zagledao se u figure. Beli je bio na potezu. Princip mu je bio da kasnjenje tolerise maksimalno do 15 minuta. Pomerio je belog lovca. 

11h i 30 minuta. 

U trenutku kada je odlucio da ustane, na vrata je banuo gost. Bez pardona je seo u fotelju i zapallo cigaretu. Na sebi je imao havajsku kosulju, bermude i papuce. Pritisnuo je dugme na stolu. Usla je sekretarica.

-Gospodine imate poziv na privatnoj liniji.

-Hvala. 

Brzo je ustao i bez reci napustio kancelariju.

Gost je sedeo, cutao i pusio.

-Necu se vracati, a gostu kad te pozove mozes reci da cu mu se javiti.  

U njemu je tinjala neka vatra.

-Mali plamen koji stalno gori i aktivira veliki plamen. – pomislio je.

Napolju je bilo prijatno. Telefon mu je zvonio. Rucak je bio spreman.

Zvezdani prah

Leti, leti, ptico moja
U oblake
U neba plav
Kuće su tvoje
Visina sjaj.
I sve si dalje
Ja oči sklapam
Da tvoje što duže
U mojima budu.
U blatu, u prašini
Duša mi sanja
Usana tvojih
Nežni trag.
Na dnu sam
Slomljenih krila
Srce mi peče ljubavi znak
Jer samo ti
Meni si drag.
Leti, leti, ptico moja
I sve si dalje,
U neba vis
Bledi, nestaje lika ti sen
Ostaje zanavek
Zvezdani prah.

V R E M E

-Život teče svojim tokom nezaustavljivo. Ma koliko se neko trudio da vam ga ulepša ili zagorča, on pronalazi svoje ključne tačke nepogrešivo.
-Možda u današnjem svetu ne postoji više onoga zbog čega bi bili srećni, jer toliko je ružnog svakodnevno, ali snaga lepog je jača.
-Ono što nosimo u sebi, određuje nas.
-Nakaznost zla ima svoj portret kojim se predstavlja.
-Svetlost dobra oreol kojim se nadnosi nad one koji ga tvore.
-Vreme sve najbolje objasni i pokaže.
-Sporo je kad se čeka.
-Brzo je kad stigne.
-Mrsi konce. Bistri um.
-Ogoljava.
-Objašnjava.
-Uči.
-Kažnjava.
-Raduje.
-Za ljubav ne postoji.
-Sekunda je jača od decenije jer može da promeni pravac.
-Ono leti, teče, juri i stiže.
-Nema vremena.
-Poklanjam ga onome koga volim.

“Vreme je sudija koji sudi sudijama.”

V R E M E

Na pitanje: “Kako ste?”

Prust bi sigurno odgovorio: “Dajmo vreme vremenu.”

Kao i onaj koji hoće, a ne sme, odugovlačeći nekad do unedogled.
Ko čeka da ne bi bio “U potrazi za izgubljenim vremenom” odlazi.

Vremenu mi ne možemo dati vreme,
dok neodlučnom odluku,
kukavici hrabrost,
ružnom lepotu,
zlom dobrotu,
možda i možemo.

Čega treba više, hrabrosti onome koji ne sme
ili strpljenja onome koji čeka?

Do odgovora na to pitanje nadam se da imamo vremena.

TIME

To the question: “How are you?”

Proust would have replied: “Give some time to the time.”

Like the one who is willing, but afraid to, sometimes lingering to infinity.
The one who waits, not to become “In Search of Lost Time”, leaves.

We can not offer some time to the time,
while decision to indecisive,
courage to coward,
beauty to ugly,
kindness to evil,
maybe we could.

Who needs more – the one afraid of courage, or the one who waits of patience?

Until the answer to this question I hope we have time.

LE TEMPS

A la question : « Comment allez-vous ? »

Proust dirait sûrement : « Donnons le temps au temps. »

Comme celui qui veut mais qui n’ose pas, trainant quelquefois indéfiniment.
Celui qui attend pour ne pas être « à la recherche du temps perdu », s’en va.

On ne peut pas donner du temps au temps,
la décision incertaine
D’être courageux pour un lâche,
D’être belle pour quelqu’un de laid,
Dêtre bon pour quelqu’un de mauvais,
En fait, nous le pouvons peut-être.

Que faut-il de plus, du courage pour celui qui n’ose pas ou de la patience pour celui qui attend ?

Jusqu’à la réponse à cette question, j’espère que nous avons du temps.