N E V I D LJ I V

Često ćete pročitati ili čuti kada neko govori o prijatelju, da je on nešto negde ili je uspešan u ovom ili onom. Ako nije bogat, onda ima dobre veze ili bar udoban život. Najčešće ima diplomu i omiljen je u društvu i slično. Hvaliće se sa takvim prijateljem.
Nikada nisam čula da je neko napisao ili govorio o prijatelju gubitniku. Marginalcu. Onome ko je pogođen zlom sudbinom, nesposoban da se uzdigne iznad zlih ljudi i nesrećnih okolnosti.
Neomiljenom. Anonimnom.
Nezaposlenom i siromašnom.
Neprihvaćenom.
Nedovoljno lepom…Neuklopljivom, nepotkupljivom.
On nema novac, ali će dati zadnju novčanicu ako zatreba. Zaboraviće, neće je tražiti nazad.
Podeliće svoj ručak, večeru, i slušaće žalopojke uvek, iznova iste i nove, i neće ih nikome reći. Obradovaće se tvojim novim cipelama iako je zaboravio kada je kupio svoje. Braniće te u društvu kada svi nasrnu, i neće razmišljati kakve su mu šanse i posledice.
O takvom prijatelju niko ne priča. Niko ne piše.
Ako postane bogat ili slavan, ili se bar malo pročuje, čućemo negde sigurno i za njega.

Advertisements

KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.

S L A T K O

Ranije generacije se sigurno sećaju ljubavnih romana u nedeljnim ženskim časopisima, ili izdanja Ljubavni Vikend Roman. Svi su mahom imali sličan početak i zaplet, i isti kraj. Kraj je bio happy end, jer je to suština takvih romana. Počinjali su tako, što je ona izmučena životnim burama srela njega, pametnog i bogatog. On se zaljubljuje u nju, voli je i štiti do kraja života. Ili ona je otišla u svet i u svom stanu sa pogledom na Sacré-Cœur mašta o ljubavi i uspehu, sreće njega, fatalnog umetnika, rađa se strasna ljubav na prvi pogled i traje do kraja života. Tako bi moglo do unedogled. Sve nam se to čini smešno, previše slatko i nemoguće. Smišljeno da utoli žensku želju za idealnom ljubavi, partnerom koji ispunjava snove i prihvata nas onakve kakve zaista jesmo. Da li je baš tako? Da li smo pomislili da je možda neki od tih romana pisan po već proživljenoj priči, sličnog zapleta, i da je kraj nekad zaista srećan. Ne bih verovala, iako stara izreka kaže, “život piše romane”, da ne prisustvujem dešavanju jedne takve. Kakav će biti kraj, to još ne znam, ali uvod i zaplet deluju nestvarno.

Zvezdani prah

Leti, leti, ptico moja
U oblake
U neba plav
Kuće su tvoje
Visina sjaj.
I sve si dalje
Ja oči sklapam
Da tvoje što duže
U mojima budu.
U blatu, u prašini
Duša mi sanja
Usana tvojih
Nežni trag.
Na dnu sam
Slomljenih krila
Srce mi peče ljubavi znak
Jer samo ti
Meni si drag.
Leti, leti, ptico moja
I sve si dalje,
U neba vis
Bledi, nestaje lika ti sen
Ostaje zanavek
Zvezdani prah.

Poetry

Previše je bio zgodan. Stalno okružen ženama lako je gestikulirao, dok su se one kikotale i gutale ga zažarenim očima. Nepodnošljivo. Svaki dan je prolazila pored knjižare i nailazila na isti prizor. Priroda je baš bila izdašna u njegovom slučaju. Nije mu bilo dosta što piše, već je otvorio i sopstvenu knjižaru. Uvek u isto vreme organizovao je susrete, a publuke nikad nije falilo. Nepodnošljivo. Zašto joj je sve to iritantno nije mogla da prizna ni sebi, jer bi tada i ona bila u ekipi obožavateljki. Trudila se da ga ignoriše, ali bilo je teže nego što je mislila.
Tog dana, nebo otežalo od sivih oblaka, obećavalo je kišu. Vetar je pojačavao tempo i prijatno hladio. S vremena na vreme čule su se policijske sirene. Negde u krošnji gavran je gakao.
“Gospođo, vidim da svaki dan prolazite pored knjižare. Želim da vas pozovem na književno veče sutra u 20h.”
Tako nešto ličilo je na njega.
“Hvala. Ljubazno od vas, ali ne mogu ništa da obećam.”
Kakav tip. Kakav narcis. A opet činilo joj se da leti.
Tačno u 20h otvorila je vrata knjižare. Bila je krcata. Mesta za sedenje nije bilo. Ljudi su stajali sa strane. Nastupi tajac i prijatan ženski glas poče da čita stihove. Lepota poezije preplavi sve.
Postoje ljudi protiv kojih ne možeš da se boriš. Jednostavno se predaš, pa šta bude.

Ljubavno mastilo

Jara iz asfalta leluja i daje poseban ton zagušljivom gradskom vazduhu.

– Samo da se dočepamo reke.

Pogledala ga je odsutno, nesvesna okoline. Bila je na nekom sasvim drugom mestu. Često je u mislima lutala po dalekim mestima, tako je bilo i sada.

Vazduh je bivao svežiji. Reka je bila blizu.

Raspakivao je ranac. Dodao joj je knjigu i keks.

– Deki je opsednut temom kako treba voleti ljude, praštati.

– Ima sreće sa ljudima. Neka voli one koji ga mrze.

– Deki, teoretičar.

– Ne znam da mrzim, ali ne znam ni sve da volim.

Negde krcnu granje. Zašušta lišće. Riba se praćaknu.

– Kiša će.

Knjiga je bila otvorena, misli daleko.

– Priznajem da sam izgubio opkladu. Arapin ipak crta obrve. Video sam kako vadi ogledalce ispod pulta dok sam kupovao vodu.

Nasmejala se.

Na margini stranice napisala je stihove koji su došli.

“Ne srećemo se

ali se ne rastajemo.

Ne pričamo

ali se razumemo.

Ljubimo se daljinama.

Grlimo mislima.

Volimo muzikom.”

Jedna kap je pala i razlila mastilo. Počeo je pljusak…

 

Šarenilo i vanila

Gužva je na ulici. Deo raskrsnice zatvoren je zbog radova. Crni pežoi sa zatamljenim staklima klize u kolonama. Pogledom pokušavam da uhvatim još neku boju, ali osim ponekog belog, druge ne vidim. Na stolici, na trotoaru, ispred zatvorene kapije dvorišta stambene zgrade, sedi mlad crnac i zavija povelik džoint. Prolazim tik pored u neverici. Kasno je popodne oko šest. U Parizu je dan do deset i daje osećaj da imaš vremena. Žena u crnoj marami izviruje kroz prozor. Čujem kako neko glasno govori na arapskom. Kosooka devojka pretrčava na crveno. Zaškripaše kočnice. Mladić projuri na skuteru dovikujući psovku. Stariji par gura dete u kolicima. Ne mogu da odgonetnem da li su roditelji. Beli su i smeđokosi. Shvatam da su jedini belci koje sam videla. Crnkinje u šarenim haljinama smeju se glasno. One se ne boje boja. Grupa Arapa stoji na sred trotoara, bez namere da se pomeri. Skrećem pogled i ubrzavam. Shvatam da sam homofobičnija nego što sam mislila. Naslonjen na zid, crnac pokazuje rukom drugom pored, dok mu džoint dogoreva i pepeo pada na crnu majicu. Gde se završava rukav, a gde počinje koža? Zavija sirena, projuri kombi sa rotacijom. Možda sanjam, ili sam u nekom filmu B produkcije. Ništa od toga, to je samo svakodnevnica predgrađa. Džointi igraju pred očima. Zapahnu me miris vanile. Ubrzavam, uskačem u autobus. Iza ostaje šareni svet periferije metropole.

 

 

 

Važno je!

Kad se malo ugojim, kažem sebi, bolje je da sam okrugla nego motkasta. Obline su tako Rubens!
Važno je znati utešiti sebe.
Kad ujutru vidim novu boru, kažem sebi, bore su tako in. Prirodne. Neću valjda dozvoliti da ličim na tranvestita i ostale plastičarke.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad nema fejva proverim da nemam gramatičku grešku. Kad ustanovim da nemam pomislim, glupo je. Onda se setim da glupi imaju preko 100 fejvova.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad pomislim da nema šanse da naučim sve francuske glagole u svim vremenima, tešim se, bar ću nešto naučiti.
Važno je znati utešiti sebe.
Koji je to zakon ustanovio da je samo mladost lepa? Kakvo je to nametanje veštačkog ideala! Lepota je čovek u savaršenom sklopu s dušom.
Važno je znati utešiti sebe.
Savršena lepota je i bela čokolada sa bademom.
Važno je znati utešiti sebe.
Čistim teren oko sebe, kao minsko polje. Sve pokvarenjak do pokvarenjaka.
Važno je znati spasavati sebe.
Razumem ljutnje kada se osujeti poigravanje s drugima. Pokvareni ljudi imaju takve namere.
Važno je znati sačuvati sebe.
Odliv mozgova nadoknađujemo prilivom lažnih diploma.
Važno je umeti shvatiti svet oko sebe.
Kad se voli, a čini se da je malo, da baš još ljubavi ti treba. A ti voli jače!
Važno je znati voleti za dvoje.

“Love is a touch and yet not a touch.” Selindžer

 

 

 

R A S K O R A K

Kako čovek slaže godine, tako mu se sve više otvaraju oči i shvata jasnije svet oko sebe. Slaže se i dobro i loše, praveći oko njega planine koje ga sve više odvajaju od sveta ogrezlog u zlo.
Uvek sam se pitala zašto su ljudi sa gomilom godina većinom mrzovoljni?
Retko je videti veselog starca. Smuči im se valjda sve, a malo je godina isped da bi se planine zla i dobra pomerile, ili bar prokopale, i videla svetlost sunca i duge kao u mladosti.
Ima ih koji kopaju do kraja. Ne odustaju. Stalno im se ukazuje sunce i želja za novim. Ignoršu zlo jer im ne treba mnogo razumevanja, sve im je jasno i pre nego se desi. Već viđeno i proživljeno, a život se u ciklusima ponavlja i vrti.
Vazda su u raskoraku.
Dok su bili mladi, bili su ispred svoje generacije, sad u godinama, opet ispred, jer nalaze svetlost kopajući kroz nataloženo ljudsko zlo, ostavljajući svoje vršnjake za sobom, zazidane u mrzovolju i miris bolesti.
Hoće s mladima, ali su opet u raskoraku, jer mladi zaziru od godina, mirišu im na smrt, podsećaju na prolaznost i brzinu vremena. Oni žele večnu mladost. Starost im je ružna i sablasna. Mada ima i onih koji žude za mudrošću, pa ime se duše prepoznaju i isprepliću radošću saznanja.
Tako oni stari telom, mladi dušom lutaju obalama okeana, nalaze slične mlade starce i starice koji nisu zaboravili snagu ljubavi i sjaj pogleda. Njima nisu važna utegnuta ramena i uzan struk. Važan im je smeh, sreća koju dele i avanture koje ih nose, da do kraja gledaju svetlost, sjaj i osete miris soli i oluje.
Žive!

Ko smo mi?

Priče o započinjanju su lake.
Klize kroz vazduh, glatko.
Potonemo u slatku obmanu
i već smo preskočili toliko koraka.
Počinjemo.
Zapinje.
Znojimo se.
Teže je
nego što je
dok pričamo.
Ima prepreka o kojima ništa ne znamo.
Shvatamo…
Sve nam je napornije.
Odustajemo.
Vraćamo se priči.
Ubeđivanju drugih, sebe,
kako je lako nešto drugo.
Tek nam je palo na pamet.
Čini se lakše, bolje.
Počinjemo.
Zapinje.
Odustajemo.
Okrećemo se okolo.
Ne čujemo priču.
Vidimo ljude koji deluju i ćute.
Ruše prepreke.
Napreduju.
Znoje se, ne govore.
Razmišljaju.
Krivo nam je.
Na koga?
Na sebe? Zbog njih?
Prestajemo s pričom. Počinjemo bez opcije odustati.
Prestajemo s pričom. Odustajemo bez opcije početi.
Ko smo mi?