L A N U I T

Luna sjajna ovu noć obasja i dade joj veličanstven ton.
Ako me se setiš, a ti me potraži u
Noći muzeja, gde se narod tiska i
Umetnost traži. Čekaću te kraj žita od zlata, bademovih grana u raskošnom cvetu
I zvezdanog neba. Kad ugledam svetlost milog lica tvog
Tada čućeš da ne kažem ništa, sve nežne reči iz srca mog.

27VANGOGHJP2-superJumboStarry Night Over the Rhone by Vincent van Gogh

LA NUIT

Lune brillante, illuminant cette nuit, lui donnant une nuance magnifique.
Au souvenir de moi, cherche-moi lors de la
Nuit des musées, où le monde se presse et va en quête d’
Une œuvre. Je t’attendrai au bord du champ de blé d’or, sous les branches de l’amandier en fleurs.
Infini étoilé. Quand j’aperçois ton visage clair et aimé,
Tu sauras à cet instant que je tais tous les mots doux de mon cœur.

 

Advertisements

S L U Č A J N O S T

Bila je elegantna i veoma zgodna. Možda tu oko trideset pet po njenoj proceni, najviše.
Od milionskog grada baš danas, baš sad, da bude u Orsaju. Nečuveno!
Što se tiče pretpostavke da takav tip muškarca uvek šeta trofej, bilo je suvišno komentarisati.
“Kakva slučajnost!”
“Ne znam šta da mislim?”
“Ne brini, ovoga puta te nisam pratio.”
Pocrvenela je i htela da pukne zbog toga.
Devojka je stajala malo dalje posmatrajući slike.
“Imaš dobro društvo.”
“Da.” Nasmejao se zagonetno.
“Ovo je Kler. Moja prijateljica.”
Srdačno joj je pružio ruku i obratio se na tečnom francuskom.
“Bože, što mi ovo radiš?” Pomislila je.
“Treba da krenemo.” Uhvatila je Kler za ruku.
Devojka je pogledala ka nama nezainteresovano.
On je bez reči u znak pozdrava klimnuo glavom i pridružio se devojci. Zagrlio ju je oko struka i nastavio da gleda sliku. Delovalo je kao da je to učinio namerno. Da joj napakosti.
Šta ona ima s tim?
Uostalom, znala je taj scenario unapred. I ko joj je on uopšte?!
Upoznala ga je u avionu, a viđa ga svaki dan i kad hoće i kad neće.
Strašno!

Kaže Mo Jen u romanu Priče o crvenom sirku, da su dvoje kojima je suđeno da budu zajedno već vezani nevidljivim koncem.

B O J E

“Od bola koji mi zadaju ljudi vraćajući mi zlo za dobro ja više ne osećam ništa.
Ne mogu više da volim, a nisam nikad naučio da mrzim.
Kako je moguće živeti i ne osećati ništa?”

“To je privid.
Tvoja hipersenzitivna duša nije mrtva.
Ona je samo prinuđena na hibernaciju.
Postala je nedostupna za ljude da je više ne bi ranjavali.”

“Ja mislim da je mrtva.”

“Varaš se.
Veruj mi, živa je.
Doći će vreme kada ćeš se uveriti.
Neko poseban će ti pokazati sve boje ovoga sveta.”

“Želim da ti verujem.”

Pustila je muziku.
Prefinjena melodija dodirivala je najtananije niti duše.
Osećala je da treperi.
Suze su joj zamaglile pogled.
On je sedeo zagledan u daljinu.

“Nešto mi magli pogled i osećam da mi srce kuca drugačije.”

“Muzika ti pokazuje da osećaš.”
“Ti si mi pokazala da mogu opet da osećam.
Oči ti se prelivaju u svim nijansama smeđe.
Pokaži mi,
želim opet da vidim sve boje života.”

 

LES COULEURS

« Je ne ressens plus la douleur causée par ceux qui m’ont fait du mal pour le bien que moi je leur ai fait. Je ne peux plus aimer mais je n’ai jamais appris à mépriser. Comment peut-on vivre sans rien ressentir ? »

« C’est une illusion. Ton âme hypersensible n’est pas morte. Elle est simplement contrainte d’hiberner.
Elle est devenue inaccessible pour ne plus être blessée. »

« Moi, je pense qu’elle est morte. »

« Tu te trompes. Crois-moi, elle est vivante. Le temps viendra où tu en seras convaincu. Quelqu’un de spécial te montreras toutes les couleurs de ce monde. »

« Je désire te croire. »

Elle mit la musique…
Une mélodie magnifique qui touchait la plus petite parcelle d’âme.
Elle se sentait frémir. Les larmes voilaient son regard.
Lui assis regardait au loin…

« Quelque chose embrume mon regard et j’ai le cœur qui bat différemment. »

« La musique montre que tu as des émotions. »
« Tu m’as montré que je pouvais à nouveau ressentir. Tes yeux sont remplis de toutes les nuances de brun.
Montre-moi. Je désire à nouveau voir toutes les couleurs de la vie. »

Je l’aime à mourir

The Cafe Terrace on the Place du Forum, tog septembra 1888. godine u Arlu u Provansi, verujem da je izgledala isto kao te noći u maju 2015. Tako sam želela da bude.

Konobar nam je doneo konjak. Nazdravili smo. Naizgled blag skliznuo je lako niz grlo i zagrejao stomak. Osetila sam da mi obrazi gore. Aroma mu je ostala na nepcima. Ovo je nemoguće, ne, sigurno ću se probuditi uskoro…

– Kada sam ti rekao da ću te voditi na konjak u Arl, da li si mi verovala?

Poverovala bih ti i da je Zemlja ravna ploča kada me pogledaš tim tvojim očima. – pomislila sam.

– Jesam, na neki način, ako bi se ukazala prilika…- rekoh.

Nasmejali smo se.

Konjak je grejao. Zavrtelo mi se u glavi. Cabrel je pevao Volim je do smrti.

 

JE L’AIME A MOURIR

La Terrasse du café sur la Place du Forum, septembre 1888 à Arles, en Provence. Je suis sûre que c’était la même cette nuit de mai 2015. Je voulais que cela soit ainsi.

Un serveur nous avait apporté du cognac. Nous avions trinqué. Apparemment doux, il s’ était écoulé facilement dans la gorge et attisait l’estomac. Mes joues brûlaient. Son arôme marquait le palais. C’est impossible, non, je vais sûrement me réveiller bientôt…

« Quand je t’ai dis que je t’emmènerai boire un cognac à Arles, est-ce que tu me croyais  ? »

J’aurais cru que la terre était plate quand tu me regardes avec ces yeux-là, pensai-je.

« Oui je t’ai cru d’une certaine façon, si l’occasion se présentait… » dis-je.

On se mit à rire.

Le cognac nous réchauffait. La tête me tournait. Et Cabrel chantait « je l’aime à mourir. »

N O Ć

Jedina svetlost su zvezde. Krupne i sitne posute po nebu kao svetlucavi prah. Noć je letnja, topla, nema daška vetra. Čuju se samo zrikavci. Miriše trava i reka. U mreži je udobno, blago se ljulja. Ne vidim mesec, ali ostajem tako, ne tržeći ga.

Ako bi trenutak mogao da se zaustavi, nekako spakuje i pušta po potrebi, to bi bio i jedan ovakav, savršen.

Kakva je bila Vinsentova Zvezdana noć? Junska 1889. godine, blještava, u pokretu…prepuna boja. Puna nade…

Želja da je vidim odjednom me obuze potpuno. Ugradila se samovoljno u ovaj savršen trenutak. Preplela se sa Vinsentovom plavom i žutom i svetlucavim prahom neba ove noći.

Želja je spojila nespojivo.