A K R E D I T A C I J A

Što je čovek primitivniji više daje sebi za pravo da postavlja okvire drugima. Često taj agresivni primitivizam nema veze sa obrazovanjem, mada bi trebalo da obrazovanje ide u korak sa širinom pogleda na život i svet uopšte.
Razne vrste diskriminacija su toliko izražene u našem narodu, da kada bi čovek odlučio da ih nabraja, zauzele bi previše prostora u tekstu. Generalno, mnoga gledišta su zaostala.
Način razmišljanja da godine treba da budu polazna tačka u donošenju odluka, oblačenju, izboru partnera, poslu i slično, je pogrešan i zauzima visoko mesto na spisku diskriminacija. U Srbiji su ljudi skloni da otpisuju zrele ljude. Što zbog samog mentaliteta, što zbog samog ustrojstva države koja je decenijama unazad osujetila veliki deo sopstvene populacije u svemu, toliko da ni mladi ljudi nisu imali prostora da pokušaju, a kamoli da se potvrde, te je bilo prirodno da za zrele nema mesta. Ta granica otpisivanja varira od grupe do grupe onih što su uzeli sebi za pravo da sude, pa se negde povlači oko 40-te, negde oko 50-te.
Diskriminacije po pitanju samog izgleda i oblačenja idu u sitne detalje. Od frizure koja priliči, boje kose, veša, obuće, da normalan čovek više ne može to da isprati da bi bio po meri. Mešanje u tuđu intimu je toliko agresivno, da čovek mora da bude totalni flegman i da ga to uopšte ne dotiče, ili da uzvrati još agresivnije i saseče agresora.

Imaš 50 godina i srećna si sa svojom zelenom kosom. Srećna sam i ja zbog tebe. Da li mi se dopada kako ti stoji ili ne, zadržaću za sebe.
Imaš 55 i nosiš tesne, pocepane farmerke, i srećna si u njima, odlično i meni je drago.
Imaš 50 godina i dečka od trideset, drago mi je. Srećna sam zbog vas.
Imaš 55 i nosiš se kao da imaš 20, sjajno, srećna sam zbog tebe.
Imaš 53 i zaljubljena si, pa to je sjajno, samo napred!

Hoćete da postavljate kalupe za sve.
Određujete intervale, godine za šta je šta dozvoljeno.
Gde to piše?
Ko vam je dao tu akreditaciju?
Skinite obruče oko mozga.
Otvorite um.
Radite na sebi.
Živite svoj život prvenstveno, i pustite druge da žive.

Le rêve

Vrati se
Da trčimo bosi po zlatnom pesku obale okeana.
Vrati se
Da nam tirkizni talasi kvase vrela stopala.
Vrati se

Od šuma talasa
nećemo čuti ništa,
Samo otkucaje srca.

Smejaćemo se glasno.
Skupiću sedefaste školjke
i njima napisati tvoje ime.

Poljubiću te
i prenuti iz dremeža.

Napojiću te vinom ledenim kao talas.
Skinuću ti pesak sa čela
i zaroniti u dubine tvoga pogleda.

Zaboraviću put
i ostati zauvek

Vrati se

KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.

Poetry

Previše je bio zgodan. Stalno okružen ženama lako je gestikulirao, dok su se one kikotale i gutale ga zažarenim očima. Nepodnošljivo. Svaki dan je prolazila pored knjižare i nailazila na isti prizor. Priroda je baš bila izdašna u njegovom slučaju. Nije mu bilo dosta što piše, već je otvorio i sopstvenu knjižaru. Uvek u isto vreme organizovao je susrete, a publuke nikad nije falilo. Nepodnošljivo. Zašto joj je sve to iritantno nije mogla da prizna ni sebi, jer bi tada i ona bila u ekipi obožavateljki. Trudila se da ga ignoriše, ali bilo je teže nego što je mislila.
Tog dana, nebo otežalo od sivih oblaka, obećavalo je kišu. Vetar je pojačavao tempo i prijatno hladio. S vremena na vreme čule su se policijske sirene. Negde u krošnji gavran je gakao.
“Gospođo, vidim da svaki dan prolazite pored knjižare. Želim da vas pozovem na književno veče sutra u 20h.”
Tako nešto ličilo je na njega.
“Hvala. Ljubazno od vas, ali ne mogu ništa da obećam.”
Kakav tip. Kakav narcis. A opet činilo joj se da leti.
Tačno u 20h otvorila je vrata knjižare. Bila je krcata. Mesta za sedenje nije bilo. Ljudi su stajali sa strane. Nastupi tajac i prijatan ženski glas poče da čita stihove. Lepota poezije preplavi sve.
Postoje ljudi protiv kojih ne možeš da se boriš. Jednostavno se predaš, pa šta bude.

S L O B O D A

Da li sve neslobode potiču od egzistencijalne zavisnosti? Ili emotivne?

Emotivnu zavisnost opravdavam, ako je ona ljubav.

Sloboda, da li to znači da možeš da odeš kad god poželiš? Da kažeš?

Apsolutna sloboda je ulaz u haos.

Sloboda govora je kao hodanje po ivici noža. Oštar ili tup.

Sloboda je čaša vina na Monmartru. Sloboda, sloboda,…Sloboda je da mogu da te volim do mile volje.

 

L I B E R T E

Est-ce que toutes les entraves découlent d’une dépendance existentielle ou émotive ?

Je justifie la dépendance émotionnelle si c’est de l’amour.

La liberté, est-ce que cela signifie que l’on peut partir quand on le souhaite ? De dire les choses ?

La liberté absolue est la porte ouverte au chaos.

La liberté de parole est comme marcher sur le tranchant d’une lame. Elle est acérée ou obtuse.

La liberté c’est prendre un verre de vin à Montmartre. Liberté, liberté…

La liberté c’est pouvoir t’aimer tout mon soûl.