A N Đ E O

Lep dan. Sunčan. Krenuh nekim poslom, sećam se da sam žurila, kad odjednom mi zasuziše oči, da li od sunca ili vetra, ne znam. Dok sam tražila maramicu u tašni, čujem da mi se neki glas obraća:
“Da li je sve u redu?”
Već sam izvadila maramicu i brišem oči, kad pitanje opet isto. Zatečena pažnjom i osećajnošću koja me je toliko ganula, te zamalo da oči nastave da suze, pogledam dečaka milog lica, kako me zabrinuto posmatra.
“Jeste, u redu je.”, kažem i nasmejem mu se što sam bolje umela da mu razbijem brigu.
“Kako se zoveš? Viđam te da se ovde igraš.”
Reče mi ime, taj dečak anđeo.
Nastavim ja svojim putem žurno, ali utisku nikako ne mogu da se otmem.
“Ima nade za nas. Nije sve propalo, nije sve trulo.”, pomislim u sebi ganuta tom dobrotom.
Šta bi da sam zaista plakala i da sam mu rekla da nije u redu?
Šta li bi mali junak učinio?
Uverena sam da bi imao lek.

Advertisements

Urtica dioica

“Kako se zlo prima, to je čudo jedno.”
“Pogledaj korov. Buja, širi se, ništa mu ne treba, a biljku dok odgajiš znoj da proliješ. Neguj, štiti, okopavaj…Čuvaj od grada, mraza, od suše. I rod neizvestan.”
“Kod korova nema dileme, biće ga.”
“A ničemu ne služi, samo šteti.”
“Rastužuje me sve to.”
“Ostani divlja i opstaćeš.”
“Kao kopriva.”
“Biram kupinu, šipak i sremuš.”
“Kopriva, ne može joj niko ništa. Treba joj znati prići. Peče, a zdrava. Gvozdena.”
“Znaš da je samonikla, i da su je još stari Egipćani, Grci i Rimljani koristili za lečenje.”
“Dobro se uvek koristi.”
“Nije lako biti dete zarobljeno u telu odrasle osobe koja pati od amnezije, kaže Frederik Begbede u svom romanu Francuski roman.”
“Presladak je, taj Begbede. Podstakao me je da ponovo pogledam Zelig. Sviđa mi se ono kad kaže: A da bih bio dopadljiv, odbacio sam kičmu, hteo bih da se utopim u okolinu kao Zelig, čovek kameleon.
“Od korova, preko koprive do Zeliga.”
“Do Begbedea.”

P O B E D N I K

Krenula dva čoveka preko kamene pustinje ka gradu u kome će onaj koji prvi stigne biti pobednik. Od trećine puta jednog ponesoše na rukama.

Drugi je išao sam, padao, dizao se. Pazio da ga ne ujedu smrtonosne otrovnice. Izranavljen od oštrog kamenja, iscrpljen, stiže u grad na slavlje.

Njegov suparnik je već sedeo u svečanom odelu, svež, veseo, a masa mu je klicala: “Pobednik! Pobednik!”

Kad ugledaše izranavljenog, zadiviše se…

Poče komešanje, žagor, ko je pobednik, ali neko povika ka prvome: “Pobednik!” i masa nastavi da mu kliče.

Onaj drugi se vrati u pustinju.

O lažnim idolima, popularnosti i pobednicima.

 

WINNER

 

Two men started a journey over the stone desert toward the city. The one who gets there first will be the winner. After one third of the road, people started to carry a first men.

The second one went alone. He was falling and rising during the road. He was careful not to be bitten from the deadly poisonous. Wounded from the sharp rocks, exhausted, he got to the city for the festival.

His rival was already sitting in the ceremonial dress, fresh and cheerful, and the mass was applauding: “Winner! Winner!”

But when they saw him wounded, they got amazed…

Murmur started, muttering and complaints who is the winner, but someone started shouting toward the first man: “He is the winner!” and mass continued cheering toward him.

The second man went back to desert.

 

About false idols, popularity and winners.

 

G R A N I C A

Nadam ti se, ali sam postavila granicu.

Iza granice je provalija.

Nema pomeranja.

Nemoj da zakasniš.

Provalija je nepregledna.

Ne znam da li je možeš savladati.

Ne iskušavaj svoje sposobnosti na granici koju sam postavila.

 

FRONTIERE

Je t’espère mais j’ai construit une frontière.

Derrière cette frontière, il y a un gouffre.

Impossible de bouger.

Ne tarde pas.

Le gouffre est sans fond.

Je ne sais pas si tu pourras le dominer.

N’use pas de ton adresse pour franchir la frontière que j’ai érigée.