L A K E

Nije mogla da se odluči šta je lepše, zalazak ili rađanje sunca. Volela je i jedno i drugo. Svetlost se polako uvlačila i mešala sa ostacima noći. Čekala je da se velika, sjajna lopta pojavi i obasja još jedan dan.
Bila je spremna. Torba spakovana. Sve pripremljeno. Kao i uvek pred put nije mogla da spava. To joj je ostalo od detinjstva.
Kuća je bila na jezeru okružena šumom. Tu je pisao i komponovao. Bilo je to njegovo “Mesto za beg”, kako ga je zvao. Odlazio je uvek sam, da bi mogao na miru da stvara. Kada ju je pozvao da mu se pridruži, bila je iznenađena.
“Sigurno je smekšao sa godinama.”, pomislila je.
Ponela je samo par knjiga, jer poznavajući ga želeće da pročita nešto po njegovoj preporuci, pa da mu priča kako je shvatila, šta je osetila. Onda će on malo da ćuti, pa da joj kaže kako ništa ne razume, ili će pak da se oduševi i kaže kako su joj se razigrali klikeri.
Mnogo puta se pitala kako može da voli takvog čudaka. Nije imala odgovor.
Jednom dok joj je puštao tek komponovanu muziku i čekao reakciju, shvatila je zašto ga voli toliko jako. Volela ga je u stvari duplo. Njega, čoveka čudaka i njegovo delo. Zašto je on voleo nju, to tek nije imala pojma. Sigurno ni on nije znao.

“Glupo je to što sam kazao… Nema šta da se razume… Kad nekog zaista volimo, treba da prihvatimo deo tajne koju nosi u sebi… To je i razlog zbog koga i volimo… Zar ne?” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

L I M U N A D A

Nosila je pune ruke povrća i voća sa pijace. Možda je i previše kupila, jer joj je postajalo sve teže. Goste je očekivala tek za večeru.
“Mogu li da pomognem?”
Okrenula se i zastala u neverici.
Jabuke koje su se kotrljale trotoarom, vešto je kupio, a pomorandže i limun je vraćao u torbu. Ruke su joj slobodno visile kraj tela, nesvesna da je sve ispustila.
Posmatrala ga je kako kupi i ostatke prosutog povrća. Kosa mu se sijala na suncu, gusta, smeđa. Poželela je da provuče ruke kroz nju kao nekad. Nije mogala da progovori, ni da se pomeri. Uvek je tako delovao na nju. Parališuće. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.
“Treba.” uspela je da kaže, posle ni sama ne zna koliko minuta.
Nasmejao se najčarobnijim osmehom na svetu. Polako su krenuli.
Otkud on danas ovde, bilo bi logično pitanje, jer je živeo u sasvim nekom drugom, dalekom gradu, i toliko godina se nisu videli. Bila je to jedna od onih strastvenih nemogućih ljubavi, koje se dese u sekundi, kao oluja, naprave haos i nestanu. Poslednje što bi joj bilo potrebno sada je bilo kakva oluja. Ma, povetarac joj ne treba.
Nisu progovarali. Povremeno bi im se pogledi sreli i nasmejali bi se jedno drugom.
“Stigli smo.”, rekla je.
Otključala je. Uneo je sve u kuhinju.
“Napraviću nam limunadu.”
“Kao u dobra stara vremena.”
Ćutke je cedila limun.
Nije mogla da misli. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.

 
“Sve počinje iznova, kao nekad. Isti dani, iste noći, ista mesta, isti susreti. Večno vraćanje istog.“ Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

“Oduvek sam verovao da vas neka mesta privlače kao magneti kada se nađete u njihovoj blizini. I to na neprimetan način, tako da ne posumnjate.” Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

Za vrele dane malo ljubavne limunade. Sve je fikcija. Nastaviće se…

T I R A Ž

Naiđem slučajno na stari, davno zaboravljeni, debeli notes, a pošto pokušavam da napišem nešto lepo i pametno, padne mi na pamet da bih mogla u njega po nešto da pribeležim kad nisam pri kompjuteru i ostalim uređajima. Čisto onako hipsterski, olovkom na papiru, a i da sebe proverim što se rukopisa tiče.
I tako počnem ja da piskaram tu i tamo po nešto.
Cepam, gužvam, pišem i negde oko sredine naiđem na jednu ispisanu stranu.
Okrenem pozadi, nema dalje. Prelistam, nema ništa. Listam detaljno list po list, nema. Očigledno se autor predomislio što se mesta pisanja tiče i odlučio da uzme drugi notes.
Tekst datira iz 2002. godine, i ne mogu vam opisati koliko me je u istom momentu: obradovao, iznenadio, dirnuo, nasmejao, zadivio, rasplakao, ohrabrio, zamislio, podsetio, naučio, objasnio da se za OVAKVE MOMENTE ŽIVI.
Neka mi oprosti cenjeni autor što bez njegovog znanja i odobrenja objavljujem širokom auditorijumu, ovaj slučajno pronađeni tekst, koji zvuči toliko samouvereno, proročanski i neodoljivo šarmantno, uverena da mi neće zameriti.

13517608_10206969200130713_939702164019332924_o

DIFFUSION

Je suis tombée par hasard sur un vieux cahier oublié. Comme j’essaie d’écrire des choses intéressantes et belles, j’eu l’idée de l’utiliser pour y prendre des notes lorsque je ne suis pas à côté d’un ordinateur ou d’autres outils informatiques. Comme ça, naturellement, faire glisser le stylo sur le papier, tester mon écriture.
Et me voilà, commençant à noter par-ci par-là des pensées.
Je déchire, je froisse, j’écris. Soudain, vers le milieu du cahier, je tombe sur une page toute manuscrite.
Je la tourne, pas de suite. Je feuillette, plus rien. Je parcours en détail les autres pages une à une. L’auteur a manifestement changé d’avis quant au support à utiliser et a décidé de prendre un autre cahier.
Le texte date de 2002. Je ne peux vous décrire à quel point, à cet instant précis, il m’a rendu heureuse, m’a surpris, m’a touchée, m’a fait rire, m’a fait admirer, m’a fait pleurer, m’a rendu courageuse, m’a fait me souvenir, m’a appris, m’a expliqué qu’on vit POUR CES MOMENTS-LA.
Que l’auteur estimé me pardonne si je diffuse sans qu’il le sache et sans son autorisation ce texte trouvé par hasard, à tout l’auditorium. Texte qui sonne vrai, prophétique et tellement charmant. Je suis persuadée qu’il ne m’en voudra pas.

C I LJ

Najveća zabluda je kada želje prezentujemo kao trenutnu pojavu.

Zrela ličnost zna da razdvoji želje od trenutnog realnog stanja i sposobna je da osmisli strategiju za ostvarenje cilja.

Na osnovu ličnih sposobnosti i okolnosti, strategija ostvarenja cilja treba da je pokrenuta motivacijom i istrajnošću.

Osnovno je ne obazirati se na podle i ljubomorne, zbog kompleksa koje nisu uspeli da prevaziđu energija im je destruktivna i koriste je za povređivanje i uništavanje.

Čovek oslobođen kompleksa, koji je prihvatio sebe, ne nosi u sebi ljubomoru i zlobu, već je sposoban da se raduje tuđem uspehu i da da podršku drugom ljudskom biću.

Novac, uspeh, moć, nisu dovoljni za umirenje destruktivne energije, naprotiv, ona dobija na snazi i bez kontrole, razara sve oko sebe.

Ako ste napravili mali iskorak i spremni ste za novi, najveća opasnost vam preti ne od sitnih duša, one sitno grizu, već od onih na izgled sitih i moćnih, jer zbog svoje zle prirode nisu sposobni da podnesu ničiji uspeh, ma koliko beznačajan bio. To je u njihovoj prirodi i nema veze sa njihovom moći. Smetaće im i na beskućniku nove cipele, jer žele da bude bedan i u blatu. Kada bi moglo, samo bi oni postojali, a drugima bi određivali sve na kapi.

Unutrašnji mir i odsustvo ljubomore, saosećajnost, ljubav i radost, odlike su dobrih duša. Sve su ređe, jer zlo lako uzima pod svoje, ali ih ima. Moguće ih je sresti i osetiti plimu čiste, plemenite energije.

A N Đ E O

Lep dan. Sunčan. Krenuh nekim poslom, sećam se da sam žurila, kad odjednom mi zasuziše oči, da li od sunca ili vetra, ne znam. Dok sam tražila maramicu u tašni, čujem da mi se neki glas obraća:
“Da li je sve u redu?”
Već sam izvadila maramicu i brišem oči, kad pitanje opet isto. Zatečena pažnjom i osećajnošću koja me je toliko ganula, te zamalo da oči nastave da suze, pogledam dečaka milog lica, kako me zabrinuto posmatra.
“Jeste, u redu je.”, kažem i nasmejem mu se što sam bolje umela da mu razbijem brigu.
“Kako se zoveš? Viđam te da se ovde igraš.”
Reče mi ime, taj dečak anđeo.
Nastavim ja svojim putem žurno, ali utisku nikako ne mogu da se otmem.
“Ima nade za nas. Nije sve propalo, nije sve trulo.”, pomislim u sebi ganuta tom dobrotom.
Šta bi da sam zaista plakala i da sam mu rekla da nije u redu?
Šta li bi mali junak učinio?
Uverena sam da bi imao lek.

Z A U V E K

Nije više mogao da zamisli dan bez nje.
Životne prepreke razdvojile su ih zauvek.
Nije više mogao da prihvati to zauvek.
Reč koja kada se na nju pomisli, cepa srce.
Kada se izgovori, čupa ga…
Stao je tamo, na onom mestu gde su se rastali.
Nije mogao da krene dalje.
A morao je.
Život nosi kao bujica posle oluje.
Kao divlji talas okeana posle zemljotresa.
Život nema milosti.
Ili te gazi, ili ga gaziš.
A njegovo srce je zastalo onog trenutka.
Otvrdlo, steglo se, hladno kao čelik.
Živ, a mrtav.
Nasmejan, a ne smeje se.
Otićiće i oteće je.
Iščupaće je iz njenog života ne priznavajući sudbinu.
Sudbina su oni.
Stajala je na ulici i čekala taksi.
Nešto je probolo u grudima.
Podigla je ruku i prislonila na to mesto.
Zatvorila oči.
Videla mu lik.
Mislio je na nju, znala je.
Ponavljala je njegovo ime kao molitvu.
Stigao je taksi.
Otvorila je vrata i sela.
“Kuda gospođo?”
“Njemu.”

 

POUR TOUJOURS

Il ne pouvait plus imaginer un seul jour sans elle.
Les embuches quotidiennes les avaient séparés finalement.
Il ne pouvait plus le supporter pour toujours.
Les mots qui font penser à elle, lui arrachait le cœur,
Qui sont prononcés, le déchirait…
Il se tint là-bas, où ils se sont séparés.
Il ne pouvait continuer.
Mais il devait.
La vie emporte tout comme un torrent après une tempête.
Comme une vague océanique sauvage après un seisme.
La vie n’est pas tendre.
Tu la piétines ou elle t’écrases.
Et son cœur s’est arrêté à cet instant précis.
Il s’est durci, s’est contracté, froid comme l’acier.
Vivant et mort à la fois.
Souriant, mais sans l’être.
Il irait la chercher et la prendrait.
Il l’arracherait à son quotidien n’acceptant pas la fatalité.
Le destin c’est eux.
Elle était dans la rue attendant le taxi.
Quelque chose transperça sa poitrine.
Elle porta sa main à cet endroit,
Ferma les yeux,
Vit son visage.
Il pensait à elle, elle le savait.
Elle répétait son prénom comme une prière.
Le taxi arriva.
Elle ouvrit la portière et s’installa.
« Je vous dépose où, Madame ? »
« Chez lui. »

S R E Ć A

“Ali ova sreća, ova nova divlja, pomamna sreća bila je veća od svega što je mogao i da zamisli. Bila je toliko apsolutna, toliko kolosalna, toliko izvan ovoga sveta da ga je opila bezmalo kao delirijum.”

Ovako je opisao sreću Džoni, glavni junak romana Džoni je krenuo u rat, Daltona Tramboa.
Verujem da svakog od nas ove rečenice mogu navesti na razmišljanje.
Da li smo nekada ovako bili srećni? U kojim trenucima? Koliko puta?
Takvi momenti sigurno se pamte do kraja života jer su retki.
Džoni, koji je preživeo strahote Prvog svetskog rata, i pored svega doživljava ovaj nesvakidašnji nalet sreće.
Pitam se zašto ljudi koji imaju svih pet čula, zdravo telo, nikada nisu osetili nalet snažne sreće, ili nikad nisu bili srećni? Ili su bili, možda, nekad, malo, kratko…
Šta nam je potrebno za sreću? Sreća, šta je to?
“Nije sve tako sivo, kad imaš s nekim otić na pivo.”
Srećan onaj ko je voljen. Ko čini druge srećnim i voli.

“Doista je srećan onaj ko je vedar, a da nije ni mlad, ni lep, ni bogat, ni cenjen.” Artur Šopenhauer

Ma važi!

Šta tebe briga da li neko ima nešto nekome da kaže i da li tog nekog baš briga za to što bi čuo?
Što guraš nos tamo gde mu nije mesto?
Nikad ne odbijaj onoga ko ima nešto da ti kaže iako ne deliš s njim nežna osećanja.
Saslušaj. Ispoštuj. Čovek si.
Pokušaj da razumeš. Da objasniš.
Mnogo je to manje napora od onog koji čeka drugu stranu.
Napor da prihvati da je nemoguće, i da zaboravi.
To je težak i bolan posao.
Zato pokaži malo ljudskosti.
Ne budi oholi, bezosećajni gad.
Stavi se u tu kožu. Pokušaj.
Sećam se da je imao potrebu stalno nešto da joj kaže.
Uvek kada bi se sastali, govorio joj je isto. Koliko mu je stalo.
Uvek mu je objašnjavala da je nemoguće, i bilo je lakše.
Bilo je ljudski.
I sad neko nalazi potrebu da trpa nos u to.
Nos u svoju supu, ne u tuđ tanjir!
Kroz vreme ljudski odnosi se ne menjaju.
I danas kao i pre stotinu godina, postoje te popularne abronoše koje postavljaju merila svim stvarima i imaju mnogo sledbenika.
Neki od tih sledbenika su tu zbog lične gluposti, neki zbog pomodarstva, neki iz radoznalosti.
Ta proceniteljka određuje šta je poželjno i prihvatljivo.
Ma važi!

Dž E M

Gomila zgužvanih papira oko nje.
Počne, zgužva, počne, zgužva, i sve tako…
Mora mu nekako objasniti da je sve bio nesporazum. Nije pronalazila prave reči.
Uvek joj se činilo da je napisala drugačije od onoga kako je želela da on shvati.
I kako može da zna kako će on sve da shvati?
Možda ga uopšte neće ni interesovati da bilo šta shvata.
Brzo je odagnala te zlosutne misli.
Počela je ponovo.
“Dragi Mrave…”
Ne, nikako dragi, pomisliće da ga voli.
“Ćao Mrave!”
To joj se učinilo dobro.
“Sačuvala sam teglu džema od šumskih jagoda samo za tebe.”
Neko je zazvonio.
Brzo je savila pismo.
Cvrčak je začuđeno gledao u hrpu zgužvanih papira.
“Ne izlaziš danima, pa sam se zabrinuo.”
Nervozno se uzvrpoljila u fotelji od orahove ljuske.
Poslužila im je toplo mleko od žira.
Pili su u tišini i posmatrali izmaglicu nad šumom.

Inspirisano pričama Tona Telehena.

 

LA CONFITURE

Une pile de papiers froissés autour d’elle.
Elle commence puis froisse, commence, froisse et ainsi de suite…
Il fallait lui expliquer que tout était un malentendu. Elle ne trouvait pas les bons mots.
Elle avait l’impression d’écrire autre chose que ce qu’elle voulait que Fourmi comprenne.
Et comment pouvait-elle savoir ce qu’elle comprendrait ?
Peut-être que cela ne l’intéresserait pas de comprendre quoi que ce soit.
Elle éloignait rapidement ces mauvaises pensées.
Elle recommença.
« Chère fourmi… »
Non, pas chère, elle penserait qu’elle l’aime.
« Salut Fourmi ! »
La formule lui convenait mieux.
« J’ai gardé le pot de confiture de fraises des bois rien que pour toi. »
Quelqu’un sonna à la porte.
Elle plia vite sa lettre.
Le Criquet regardait avec étonnement la pile de papiers chiffonnés.
« Cela fait des jours que tu ne sors pas, alors je me suis inquiété. »
Elle s’assit nerveusement dans le fauteuil en coquille de noix.
Elle lui servit du lait de gland chaud.
Ils buvaient en silence et regardaient la brume envelopper la forêt.

Inspiré des histoires de Ton Telehen.

 

 

Ž E LJ E

“Dajte mi kilogram ispunjenih želja.”
“Hoćete za odmah ili sa čekanjem?”
“Mešano. Više za odmah.”
Vešto je sipao u staklenu bočicu, pazeći na brojčanik elektronske vage.
Želje su bile teške, pa je odmah već bilo kilogram.
Dobro zatvori bočicu i pruži joj.
“Godinu dana bez sna i tri meseca.”
“U redu.Evo kartice života.”
Uzeo je karticu, ubacio u kasu.
“Transakcija je odbijena. Prelazi granicu izdržljivosti.”
“Ma samo kucajte. Uračunajte i Super Drink.”
“Kako hoćete.” Slegnuo je ramenima.
Nije njegovo bilo da misli, ali ne može izdržati toliko bez sna.
U poslednje vreme je navala na ispunjene želje bila užasno velika. Kupovali su ne pitajući za cenu. Niko više nije želeo da se trudi kao u njegovo vreme. On je sa planete Dugovečnih i seća se kako su se borili za svoje snove. Sada žele sve na gotovo. Instant. Ne pitaju za cenu, a posle o posledicama ne misle.
Seća se muškarca koji je prethodnog dana kupio pet kilograma želja, i kako je video na njegovoj kartici, neće spavati uopšte zbog toga.
Dok joj je vraćao karticu, opet je došao muškarac od juče.
“Dajte mi još pet kilograma ispunjenuh želja.”
Ona se okrenula i pogledala ga začuđeno. Delovao je smušeno i nesigurno.
“Predomislio sam se. Mislim da sam ipak dovoljno kupovao.”

“Sa kojih zvezda smo sleteli da bi smo se ovde pronašli?”, pitao ju je.

 

LES VOEUX

« Servez-moi un kilo de vœux exaucés.
« Vous le voulez pour maintenant ou avec de l’attente ? »
« Un peu de tout, mais plus pour maintenant. »
Il versait habilement dans la bouteille en verre, surveillant la balance électronique.
Les vœux étaient lourds, et le kilo s’afficha vite.
Il ferma la bouteille et la lui tendit.
« Un an d’insomnie et trois mois. »
« Bien. Tenez la carte de la vie. »
Il prit la carte et la mit dans le lecteur.
« La transaction est refusée. Elle dépasse la limite du supportable. »
« Mais tapez et puis rajoutez un Super Drink ! »
« Comme vous voudrez. » Il haussa les épaules.
Ce n’était pas à lui de réfléchir pour les autres… Elle ne pouvait pas tenir le coup sans sommeil comme ça !
Ces derniers temps, le rush sur les vœux exaucés étaient très important. On achetait sans compter. Plus personne ne voulait faire d’effort comme à son époque. Il était de la planète de la Longévité et se souvenait comment ils se battaient tous pour leurs rêves…
Maintenant, des vœux tout prêts. Instantanés. Sans demander le prix. Et sans penser aux conséquences.
Il se souvenait du jeune homme qui la veille lui avait acheté cinq kilos de vœux et quand il avait vu sa carte, il vit qu’il ne dormirait plus.
Alors qu’il rendait la carte à l’acheteuse, le même jeune homme revint.
« Servez-moi encore cinq kilos de vœux exaucés. »
Elle se retourna et le regarda surprise. Il semblait brouillon et incertain.
« J’ai changé d’avis. Je pense que j’ai assez acheté. »

« De quelles étoiles sommes-nous tombés pour nous rencontrer ici ? », lui demanda-t-il.