KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.

Advertisements

Svetina

Ko stvara, izvrgnut je kritici, podsmehu, osporavanju, ignorisanju.
Najbezbednije je ne stvarati ništa, ne pokušavati ništa, biti po volji svetini i tako utopljen biti niko i ništa.
Ko iskorači na meti je.
Neosetljivost i surovost pomažu u opstanku, ali su kontradiktorni sa stvaralaštvom.
Stvaraoci su senzibilne duše.
Ne znam za neosetljivog stvaraoca. Za surovog stvaraoca. Možemo samo zamisliti koliko takve delikatne duše pate od poruge svetine.
Svako delo teži pokazivanju i u sebi nosi autorovu želju za priznanjem.
Nek jedan razume, dovoljno je.
Dvoje, već je radost.
Troje i više, znači na pravom si putu.
Ne odustaj delikatna dušo.
Stvaraj.
Voli.

Ludnica

Jedna pojava zasenjuje drugu.
Pojavi li se nova, zaboravlja se stara.
Pamćenje traje koliko život leptira.
Juče je fontanu zasenila premijerka.
Premijerku afera “tajkun i novine”.
Ubistvo u Centru za socijalni rad, drugo za redom.
Radi po diktatu. Propis, pravda i savest ne stanuju ovde.
Ne hapse se kriminalci.
Milicija i kad uhapsi, sud pusti.
Nasilnici sprovode ozakonjeno nasilje.
Selektivno kažnjavanje po meri interesa.
Krađa na računima za struju.
Otpuštanje nezaštićenih.
Postavljanje podobnih.
Starlete ambasadori.
Građenje negativne atmosfere u društvu.
Negativna selekcija.
Korumpirane sudije.
Sektaši advokati.
Samovolja moćnika.
Čoporativno nasilje, hijenskog tipa.
Moto: “razapni slabog, skloni se jakom”
Lažne diplome i nepotrebne prave.
Otmi, zgazi i naudi model.
“U sekti sam, tim se dičim” život.
Droga, orgije i satanizam.
Nasilje u porodici, nasilje na utakmici, nasilje na ulici, nasilje u ludnici.
Nerazjašnjene okolnosti i ostale smrti.
Ostaje nada: “sve može kako hoće, ali ne dokle hoće.”

Ko smo mi?

Priče o započinjanju su lake.
Klize kroz vazduh, glatko.
Potonemo u slatku obmanu
i već smo preskočili toliko koraka.
Počinjemo.
Zapinje.
Znojimo se.
Teže je
nego što je
dok pričamo.
Ima prepreka o kojima ništa ne znamo.
Shvatamo…
Sve nam je napornije.
Odustajemo.
Vraćamo se priči.
Ubeđivanju drugih, sebe,
kako je lako nešto drugo.
Tek nam je palo na pamet.
Čini se lakše, bolje.
Počinjemo.
Zapinje.
Odustajemo.
Okrećemo se okolo.
Ne čujemo priču.
Vidimo ljude koji deluju i ćute.
Ruše prepreke.
Napreduju.
Znoje se, ne govore.
Razmišljaju.
Krivo nam je.
Na koga?
Na sebe? Zbog njih?
Prestajemo s pričom. Počinjemo bez opcije odustati.
Prestajemo s pričom. Odustajemo bez opcije početi.
Ko smo mi?

E R N E S T

U Torontu im se rodio sin. Ernest je radio kao novinar, i često je dobijao ponižavajuće zadatke. Jednom je poslan u zoološki vrt da dočeka belog pauna.
“Trude se da me satru. Smrt od neuvažavanja, najgadnija od svih smrti.”

U Parizu se izgrađuje kao pisac uz čvrst oslonac i nesebičnu ljubav svoje žene Hedli. Ne odoleva iskušenjima i zaljubljuje se u Polin, njenu prijateljicu.
“Ali ljubav je ljubav. Tera te da radiš tolike gluposti”, rekla je Hedli.
“Mogla bih da ga mrzim koliko god hoću, što me onako povređuje, ali nikad neću uspeti da prestanem da ga volim zbog onoga što jeste.”

“Želeo ih je obe, ali nije mogao da ima sve i ljubav mu sad nije bila od pomoći.”

Buran život velikog pisca bio je inspiracija za njegova dela.

U svom romanu Bludni sin, Bukovski opisuje kako doživljava Hemingvejevu genijalnost.
“On je znao da sroči rečenicu. Uživao sam. Reči nisu bile dosadne, reči su postale stvari koje mogu da ti pokrenu duh. Ako ih čitaš i prepustiš se njihovoj magiji, mogao si da živiš bez patnje, s nadom, bez obzira šta ti se desilo.”

7aad6066e41aec6a49a3094ad40dd18b

Ernest Hemingway & Hadley Richardson & their son Bumby 1920’s

T R N

Ništa više ne bode oči nečasnim ljudima od čoveka plemenitog duha.

Kao trn u oku, kao so na rani, kao kamen u cipeli, on smeta.

Daveći se u blatu u kome su ogrezli, nečasni ljudi čine sve da plemenitu, čistu dušu bar poprskaju njime, a po mogućstvu i uvuku u sopstveni mulj.

Nemoralni ljudi, kao lako upotrebljivi neohodni su za ostvarivanje nečasnih ciljeva.

Sokrat je mislio da ih to ne čini srećnim.

Kada čovek čini stvari za koje duboko u sebi zna da nisu ispravne ne može biti srećan. A samo nesrećan čovek čini zlo drugome.

L’EPINE

Un homme à l’âme noble pique les yeux des personnes sans honneur.

Comme une épine dans l’œil, comme du sel sur une blessure, comme un caillou dans une chaussure, cet homme dérange.

S’embourbant dans la boue dans laquelle ils se noient, les personnes sans honneur font tout pour éclabousser l’âme noble, et en fonction de leurs moyens, les attirer dans leur propre fange.

Les personnes immorales, facilement utilisables, sont nécessaires pour atteindre leurs buts honteux..

Socrate pensait que cela les rendait heureux.

Celui qui agit mal alors qu’il sait au fond de lui que cela est injuste, ne peut être heureux. Et seule une personne malheureuse fait du mal aux autres.

 

S I Z I F

Sizif je živeo na Korintskoj prevlaci i imao je veliko krdo krava. Primetio je da mu se krdo smanjuje, pa im je pod kopita utisnuo žig “ss”. Otkrivši kradljivca i želeći da ga kazni, obljubio mu je kćer koja mu je rodila Odiseja. Veoma lukav, Sizif je činio mnoga zlodela. Pljačkao je, ubijao nedužne putnike, i naravno odao Zevsovu tajnu.
Zbog svega toga kažnjen je tako što je dobio zadatak da ogroman kamen odgura na vrh brda najstrmijom stranom, prebaci ga preko vrha i skotrlja u podnožje. Nikada nije uspeo to da uradi. Taman kad bi ga dogurao do vrha, kamen bi od težine sam skliznuo nazad, pa bi počinjao iz početka.

Za uzaludan posao ili zadatak koji se mora uraditi, a skoro ga je nemoguće ispuniti kažemo da je “Sizifov posao”.
Manje ili više za običnog čoveka u Srbiji sve je Sizifov posao. Od plaćanja računa, do kupovine najbanalnijih stvari. Uopšte, za dostojanstven život ulaže mnogo truda, a rezultati su neizvesni. Obično se vraća na početak još umorniji.
Ali kad prosečnog, kočopernog Srbina pitaju: “Kako ste?”
On kao Jov odgovara: “Ne žalim se!”
Ili kao Ikar: “Sjajno!”
Ili kao Platon: “Idealno!”
Nekad kao Marks: “Biće bolje.”
Retko ćete čuti da kao Prometej kaže: “Nešto me nagriza.”
Ili kao Frenklin: “Sav sam naelektrisan!”
Ako bi mene pitali, ja bih se složila sa Pikasom: “Zavisi od perioda.”

S I S Y P H E

Sisyphe vivaint dans l’isthme de Corinthe et avait un énorme troupeau de vaches. Il se rendit compte que son troupeau diminuait, et avait marqué la corne des pattes de ses vaches du sigle « SI ». Ayant découvert le voleur, il lui prit sa fille qui mit au monde Odyssé. Le très malin Sisyphe commettait des actes mauvais. Il volait, tuait les voyageurs innocents, et bien sûr trahit le secret de Zeus. Pour tous ces forfaits, il fut condamné à rouler un rocher jusqu’en haut d’une montagne qui redescendait à chaque fois qu’il parvenait au sommet à cause de son poids. Et il recommençait tout depuis le début.

Pour un travail ou une tâche qui doit être accompli, et qu’il est impossible de réaliser, on dit que c’est « le rocher de Sisyphe ».
En Serbie, pour le citoyen moyen, c’est plus ou moins « le rocher de Sisyphe ». Du paiement des factures, à l’achat des produits les plus anodins. En général, il investit beaucoup d’energie pour une vie digne mais les résultats sont incertains. Il revient alors au début encore plus épuisé.
Mais quand on demande au citoyen Serbe moyen, blasé : « comment allez vous ? »
Il répond comme Job : « je ne me plains pas ! »
Ou comme Icare ; « Brillamment bien ! »
Ou comme Platon : « Idéalement bien ! »
Autrefois comme Marx : « ça ira mieux ! »
Vous entendrez rarement dire comme Prométhée : « quelque chose me ronge ! »
Ou comme Franklin : « Je suis tout électrique ! »
Si on me le demandait, je m’accorderais à dire comme Picasso : « ça dépend des jours.»

H E J T

Ljudi često u svojim praznim i neispunjenim životima kao glavnu zabavu upražnjavaju posmatranje onih koji nešto rade uz omalovažavanje i kritikovanje tog rada.

Mnogo bi jednostavnije i normalnije bilo kada bi i sami nešto osmislili da rade.
Da zaokupe misli i vreme.
Da razmenjuju iskustva sa ljudima koji takođe nešto rade.

Izmišljanje i osmišljavanje nekog rada naizgled se čini lako, ali ni malo nije. Posebno, kada treba da se izmisli i počne. Zato je lakše to videti kod drugih i napasti.

Čitave vojske, armije vrebaju one koji nešto rade.

Svakom čoveku je dato da nešto zna i ume.
To je tako u samoj ljudskoj biti. Potrebno je samo izvući iz sebe to “nešto” i prilagoditi okolnostima u kojima smo.

xavier-4

M E D I S A N C E

Souvent, les gens ayant une vie insipide et superficielle, remplissent celle-ci avec comme principal divertissement l’observation de ceux qui font quelque chose, en les dévalorisant et en les critiquant.

Ce serait tellement plus simple et normal si eux-mêmes envisageaient de se bouger !
Pour occuper leur esprit et leur temps.
D’échanger leurs expériences avec les personnes qui font également des activités.

La conception et la réalisation d’un projet est a priori facile mais c’est tout le contraire.
Notamment quand il faut mettre en place et démarrer ce projet.
Par conséquent, il est plus facile de scruter ceux qui le développent et de leur jeter la pierre.

Des troupes, des armées entières traquent ceux qui accomplissent des actions.

Pourtant, il est donné à tout un chacun d’avoir des connaissances et du savoir-faire.
Il en est ainsi de la nature humaine. Il suffit juste d’extirper ce « quelque chose » et de l’adapter à son propre cas.