K O R O N A

-Do danas je u Francuskoj umrlo 264, a u Italiji 475 tokom prethodna 24 casa.

-Ne treba paniciti, ostanite u okviru svojih domova.

-Zelim da se testiram.

-Ali nema dovoljno testova.

-Kako da prepoznam simptome, kada mogu biti toliko razliciti?

-Ukoliko osetite simptome, ponasajte se kao u slucaju obicnog gripa. Ako dodje do pogorsanja, pozovite Hitnu pomoc.

-Izbegavajte kontakte sa ljudima.

-Nema razloga da pravite zalihe.

-Kriza moze da portaje duze.

-Virusom je zarazeno vise od 212 000 ljudi sirom sveta. Umrlo je vise od 8700, a samo u Evropi je umrlo vise od 3800.

-Granice su zatvorene.

-Kretanje je ograniceno.

-Ne treba se plasiti.

-Nosite maske.

-Virusi su cestice, poznate kao aerosoli i mogu da prodru kroz tkanje maske. 

-Perite ruke.

-Virus se moze dobiti i preko ociju.

-Lideri sveta cesto u obracanju svojim nacijama koriste rec rat.

-Virus je nastao u Kini. Presao je sa slepog misa na coveka. Preko zmije?

-Da li su ga jeli?

-Mo Jen kaze da u Kini jedu sve. Roman Zabe je dosta slikovit.

-Roman Oči tame, američkog pisca Dina Kunca, objavljen 1981. godine, predvideo je koronavirus.

-U knjizi i u stvarnosti se poklapa to što Institut za virologiju grada Vuhana zaista postoji i nalazi se nekoliko kilometara izvan samog grada.

-Jos se dosta toga opisanog u knjizi poklapa.

-Sad mi nije jasno da li su Kinezi jeli slepe miseve ili su proizveli biolosko oruzje koje je zarazilo ceo svet?

-Ili je u pitanju zavera da se posle ove planetarne krize sprovede cipovanje ljudi?

-Ili je samo virus?

-Saznacemo vrlo brzo.

-Mere se poostravaju…

-Ne treba se plasiti.

-Novi podaci o preminulim…

-Ne treba se plasiti…

MUS

-Molim vas donesite mi dva musa od cokolade.

Nije cekao dugo. Prosle godine je bas ovde, na ovom mestu, pojeo najlepsi mus od cokolade i zeleo je da se uveri da li je to i dalje tako. Danas je dosao sam. Porcija je bila obilna, ali je ipak narucio dva. Jedan za njega, a drugi za tugu. Poceo je halapljivo, s vremena na vreme usporavajuci da bi osetio jacinu cokolade.

Neverovatno, stari dobri mus, promrmljao je sebi u bradu.

Dve devojke za susednim stolom su ga posmatrale i pokusavale da prikriju osmeh. Imao je dobru liniju i mogao je da pojede sta hoce i koliko hoce. Cesto su mu na tome zavideli. Zavideli su mu jos na mnogo cemu, ali je i pored toga bio tuzan.

Devojka mu se udala za starog, ruznog politicara, sa neiscrpnim milionima koje je smakao sebi u dzep kada je imao funkciju. Sada ih krcka sa njom, skoro cetrdeset godina mladjom, voda je po prijemima, neupuceni misle da mu je cerka.

Uostalom, zasluzuju jedno drugo, pomislio je. Matorom razvratniku je falila mladost, a ona je zelela mnogo novca i ugled u drustvu odmah, bez napora i cekanja.

Petar je bio mlad i perspektivan, samo za uspeh mu je trebalo vremena i odricanja. Nije zeleo prljave precice, jednostavno nije bio tako sazdan.

Vec je prozdirao i drugi mus, koji je imao boju njenih ociju.

Cekalo ga je dosta posla, ali nije mogao da se usredsredi ni na sta. Ostavio je bogat baksis i izasao.

Ljubav je ono što misliš

da je druga osoba uništila.

Ljubav je ono što je iščezlo

sa epohom pomorskih bitaka.

Ljubav je telefon što zvoni,

isti glas ili drugi glas,

ali nikad onaj pravi glas.

Ljubav je neverstvo,

ljubav je zapaljeni beskućnik

iza kontejnera.

Odlomak pesme Definicija C.Bukovski

LIMUN, SREBRO I MANDARINE

Danas su stoljnaci bili zuti. U diskretnim separeima sve je bilo spremno za rucak. Okruzeni patuljastim biljkama limuna, punih, zrelih plodova, uzivali su na zimskom suncu. Svez miris citrusa razbijao je zabludu da su biljke vestacke.

-Danas pijemo belo vino, ne zelim da remetim harmoniju zute.

Nasmejao se neodoljivo. Zubi su mu bili savrseni, niko ne bi pomislio koliko se namucio dok nije ugradio implante. Izgledao je kao filmski glumac. Cime li sam ga zasluzila, pomislila je.

Kosa mu je bila srebrna. Vio je vitak, vretenaste gradje.

Godinu dana je svakog jutra prolazila pored njegovog restorana na putu do posla. Obicno bi vec otvorio i cistio ispred. Kada se vracala oko sest popodne, paznju joj je privlacila svaki dan druga postavka. Jednog dana to je bila roze varijanta sa cvecem u par tonova iste boje, stoljnacima i salvetama koje su se takodje koloritno uklapale. Neobicne case, vec postavljene za predstojecu veceru. Sutradan, zelena varijanta sa patuljastim bendzi biljkama, rezedo zeleni stoljnaci sa diskretnim prugama boje zemlje i salvetama u istoj boji. Prekosutra opet novo i svakoga dana drugacije. Posle izvesnog vremena pocela je da usporava korak dok je prolazila, radoznalo posmatrajuci novi aranzman.

Neverovatno, pomislila je. Ko ovo osmisljava, svaka mu cast. Verujem da je i hrana na istom nivou.

On je uvek bio tu, u  besprekornoj beloj kosulji pripijenoj uz telo, nadgledao i radio. Vec u godinama, vidi se, zagazio u pedesete, ali sa zivom mladalackom iskrom.

Tog narandzastog dana, patuljaste mandarine su bile izmesane sa ruzicama punih cvetova iste boje. Zastala je, i na salvetama su bile mandarine. Nasmejala se i krenula, ali on je stajao ispred nje…

SET-DZET

-Sta je potrebno za stalna putovanja na egzoticne destinacije?

-Na prvi pogled pitanje je jednostavno, a odgovor lak.

-Ne bih se slozio. Pitanje je kompleksno, a odgovor neobican.

-Ako odgovorim, novac, da li cu pogresiti?

-Generalno ne, ali precizno da.

-Ako kazem pamet, zvanje, da li cu pogresiti?

-Neces naravno, ali takav odgovor je teoretski, a teorija i praksa su retko saglasni kod nas.

-Reci cu posao.

-Moze se uzeti u obzir, ali je i to retko.

-Predajem se.

-Za pocetak, rucni minobacac, bombe, puske…

Gledala ga iznenadjeno.

-Momci sa asfalta ginu u okrsajima, atentatima, ili trunu po zatvorima. Njihove lepse polovine raspolazu neiscrpnim izvorima prljavog novca i razbijaju dosadu putovanjima po egzoticnim destinacijama.

-Uslov je da budes lepa i da saradjujes. Sakrijes kod sebe nesto od naoruzanja i posle prodjes najvise sa uslovnom.

-Onda se pribavi neko zanimanje, dizajnerka, pevacica, glumica, najjednostavnije je samo umetnica.

-Neiscrpna je to tema kod nas, samo ako se malo zaceprka po povrsini.

-Zestoki momci su sad preobuceni u politicare i biznismene. Lepse polovine imaju zvanja.

-Menja se okvir, ali je slika ista.

-Srpski džet-set.

-Meni je potrebno da naporno radim, stedim, da se odreknem poneceg, pa da otputujem. Ne moram da budem lapa, da krijem rucni bacac i da imam zvanje umetnice.

-Ima jos mnogo laksih nacina, samo su teski za neke od nas.

Talasi su bili sve jaci. Spirali su otiske stopala u zlatnom pesku. Boje su se mesale. Atlantik je bio velicanstven.

-Ima vremena, ceo mesec na ovom magicnom mestu.

Bila je zahvalna Bogu. 

De poulet

Novembarsko subotnje jutro, hladno, malo posle sedam. Žurim praznom ulicom usnulog Pariza. Podižem šal, vetar je leden i reže. Miriše mi topla kafa, pržena jaja i tost sa puterom, dok se želudac grči, prazan. Nisam stigla da doručkujem. Grupa ima sastanak u 8h. Moram stići na vreme. Susrećem po koju prodavačica ljubavi, vedre, razdrljene, bez znakova umora, kao da nisu radile celu noć. U autobusu je toplo, ne sedam da ne zaspim. Stižem na vreme. Još par njih ulazi. Profesor štampa materijal, neko postavlja tanjire. Šta li je danas, pitam se, da nisam nešto zaboravila? Iznose suši, mnogo tacni sa sušijem i štapiće. Žuti, roze i šareni rižoto, kolače.
Još mi mirišu jaja na oko, sa žumancem koje podrhtava.
Ne, ja sad to ne mogu.
Moraš, kaže savest, nećeš valjda međunarodni incident.
Obilno mi stavlja žuti rižoto sa nečim što liči na meso. Dodaje sa strane roze. Jedva uspevam da izbegnem suši.
– Sa čim je riža? – pitam
– De poulet.
Počnem obazrivo. Ima dosta karija i ljute paprike. Hajde da ublažim ‘pouletom’ , ali pod jezikom osećam sitne koščice. Kakvo crno poulet, kažem u sebi, dok ih vadim diskretno u tanjir sa strane. Možda je neki golubčić, tešim se. Nemam pojma šta jedem. Prelazim na roze, boja je lepa, miriše na ružu i slatko je. Malo mi je lakše. Dobro je da uteha dolazi na kraju. Već zaboravljam na reš tost, dok podrigujem kari. Vraćam neotpakovane štapiće.
Brzo je sve nestalo, kao da i nije bilo. Na stolu su samo knjige.
Razmišljam o koščicama, papričicama i ruži.

A K R E D I T A C I J A

Što je čovek primitivniji više daje sebi za pravo da postavlja okvire drugima. Često taj agresivni primitivizam nema veze sa obrazovanjem, mada bi trebalo da obrazovanje ide u korak sa širinom pogleda na život i svet uopšte.
Razne vrste diskriminacija su toliko izražene u našem narodu, da kada bi čovek odlučio da ih nabraja, zauzele bi previše prostora u tekstu. Generalno, mnoga gledišta su zaostala.
Način razmišljanja da godine treba da budu polazna tačka u donošenju odluka, oblačenju, izboru partnera, poslu i slično, je pogrešan i zauzima visoko mesto na spisku diskriminacija. U Srbiji su ljudi skloni da otpisuju zrele ljude. Što zbog samog mentaliteta, što zbog samog ustrojstva države koja je decenijama unazad osujetila veliki deo sopstvene populacije u svemu, toliko da ni mladi ljudi nisu imali prostora da pokušaju, a kamoli da se potvrde, te je bilo prirodno da za zrele nema mesta. Ta granica otpisivanja varira od grupe do grupe onih što su uzeli sebi za pravo da sude, pa se negde povlači oko 40-te, negde oko 50-te.
Diskriminacije po pitanju samog izgleda i oblačenja idu u sitne detalje. Od frizure koja priliči, boje kose, veša, obuće, da normalan čovek više ne može to da isprati da bi bio po meri. Mešanje u tuđu intimu je toliko agresivno, da čovek mora da bude totalni flegman i da ga to uopšte ne dotiče, ili da uzvrati još agresivnije i saseče agresora.

Imaš 50 godina i srećna si sa svojom zelenom kosom. Srećna sam i ja zbog tebe. Da li mi se dopada kako ti stoji ili ne, zadržaću za sebe.
Imaš 55 i nosiš tesne, pocepane farmerke, i srećna si u njima, odlično i meni je drago.
Imaš 50 godina i dečka od trideset, drago mi je. Srećna sam zbog vas.
Imaš 55 i nosiš se kao da imaš 20, sjajno, srećna sam zbog tebe.
Imaš 53 i zaljubljena si, pa to je sjajno, samo napred!

Hoćete da postavljate kalupe za sve.
Određujete intervale, godine za šta je šta dozvoljeno.
Gde to piše?
Ko vam je dao tu akreditaciju?
Skinite obruče oko mozga.
Otvorite um.
Radite na sebi.
Živite svoj život prvenstveno, i pustite druge da žive.

P U Z Z L E

Bestidne, debele žene šepure se sa slika i kipova, dok se neočešljane, mršave probijaju kroz gužvu. Grabeći krupnim koracima one nezainteresovano, mehanički tipkaju po mobilnim telefonima. Muškarci u majicama kratkih rukava, iako je februar, dočekuju prve sunčane dane hrabro, pušeći cigarete, zamišljeni. Niko nikoga ne gleda. Svi su na nekom drugom mestu, i u nekoj drugoj priči.

Da bi se uklopio, Marko je obukao majicu kratkih rukava i stavio slušalice. Javio se devojci i zamolio je da pričaju, jer treba da razgovara dok žuri. On ne puši, pa bi trebao da priča. Kupio je kinesku hranu i seo u park da ruča. Knjiga mu je virila iz torbe. To će u metrou, kad se bude vraćao. Radio je na tome da savlada svoj temperament, da ne priča glasno i da ne gestikulira. Dodatak za kulturu koji je dobio od firme upotrebiće za kupovinu karata za pozorište.

Sutradan se probudio sa osećajem da mu je glava kao televizor, kijao je i imao groznicu. Izgleda da mu i kineska hrana nije prijala, jako ga je boleo stomak. Devojka mu se nije javljala, sigurno je juče preterao sa pričom. Oči su mu suzile, nije mogao da čita, pa je kovao plan kako da se odseli u Australiju. Imao je strah od letenja, ali će nekako pretrpeti odlazak. Tonuo je u san…

BROKOLI, PRAZILUK I ŠARGAREPA

Gledala je na sat. Tačno pet minuta se blanširao brokoli. Seckala je praziluk, i kad je htela da pređe na šargarepu upalilo se svetlo u stanu prekoputa. Prozor je bio otvoren, a zavesa sklonjena. Mladić je sedeo i pušio, zamišljen. Njen kuhinjski prozor tik iznad radne ploče činio je da kuhinja bude svetla i topla. Htela ne htela, pogled je išao u tom pravcu. Seckala je šargarepu i dok je uzimala sledeću, videla je devojku kako prilazi mladiću s leđa, ljubi ga i pruža mu šoljicu. Verovatno kafu,
pomislila je. On je sedeo nezainteresovan i nije uzvraćao nežnost.
Voli ga, pomislila je. Razmišljala je o kvalitetu špageta. Želela je da ovo bude ukusna pasta.  Pogled joj je opet išao ka prozoru. Ona je klečala i skidala mu cipele. On je i dalje sedeo i pušio. Povremeno je provlačio ruku kroz kosu. Bila je crna i gusta. Šteta, pomislila je, ne voli je. Obostrana ljubav je tako retka, da se graniči sa naučnom fantastikom.
Svetlo se ugasilo. Voda je ključala. Ubacila je špagete.
Sutradan je odlučila da spremi rižoto sa plavim patlidžanom. Ulje je bilo vrelo. Patlidžan se pržio. Prekoputa se upalilo svetlo. Zavesa je bila sklonjena. Devojka je nervozno šetala po sobi.
Nema ga, pomislila je, možda kasni. Gnječila je beli luk u avanu i dodala dva velika prstohvata začina iz Provanse, maslinovog ulja i isceđen limun. Biće to odličan preliv za rižoto.
Mladić se pojavio. Devojka ga je dugo grlila. Baš ga voli, bila je dirnuta. Obuze je seta, sećanje kada je volela. Ubrzo čudan osećaj preseče njeno razmišljanje. Pa to nije isti mladić. Bila je zbunjena. Pirinač se skuvao. Biće ovo dobar rižoto.
Sutradan nije spremala večeru, stajala je naslonjena na prozor. Svetlo se upalilo. Zavesa je bila sklonjena. Neki treći plavokosi mladić se smešio i sipao piće. Devojka je stavljala cveće u vazu. Izgledala je srećno.

 

N E V I D LJ I V

Često ćete pročitati ili čuti kada neko govori o prijatelju, da je on nešto negde ili je uspešan u ovom ili onom. Ako nije bogat, onda ima dobre veze ili bar udoban život. Najčešće ima diplomu i omiljen je u društvu i slično. Hvaliće se sa takvim prijateljem.
Nikada nisam čula da je neko napisao ili govorio o prijatelju gubitniku. Marginalcu. Onome ko je pogođen zlom sudbinom, nesposoban da se uzdigne iznad zlih ljudi i nesrećnih okolnosti.
Neomiljenom. Anonimnom.
Nezaposlenom i siromašnom.
Neprihvaćenom.
Nedovoljno lepom…Neuklopljivom, nepotkupljivom.
On nema novac, ali će dati zadnju novčanicu ako zatreba. Zaboraviće, neće je tražiti nazad.
Podeliće svoj ručak, večeru, i slušaće žalopojke uvek, iznova iste i nove, i neće ih nikome reći. Obradovaće se tvojim novim cipelama iako je zaboravio kada je kupio svoje. Braniće te u društvu kada svi nasrnu, i neće razmišljati kakve su mu šanse i posledice.
O takvom prijatelju niko ne priča. Niko ne piše.
Ako postane bogat ili slavan, ili se bar malo pročuje, čućemo negde sigurno i za njega.

KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.