Ko smo mi?

Priče o započinjanju su lake.
Klize kroz vazduh, glatko.
Potonemo u slatku obmanu
i već smo preskočili toliko koraka.
Počinjemo.
Zapinje.
Znojimo se.
Teže je
nego što je
dok pričamo.
Ima prepreka o kojima ništa ne znamo.
Shvatamo…
Sve nam je napornije.
Odustajemo.
Vraćamo se priči.
Ubeđivanju drugih, sebe,
kako je lako nešto drugo.
Tek nam je palo na pamet.
Čini se lakše, bolje.
Počinjemo.
Zapinje.
Odustajemo.
Okrećemo se okolo.
Ne čujemo priču.
Vidimo ljude koji deluju i ćute.
Ruše prepreke.
Napreduju.
Znoje se, ne govore.
Razmišljaju.
Krivo nam je.
Na koga?
Na sebe? Zbog njih?
Prestajemo s pričom. Počinjemo bez opcije odustati.
Prestajemo s pričom. Odustajemo bez opcije početi.
Ko smo mi?

A N Đ E O

Lep dan. Sunčan. Krenuh nekim poslom, sećam se da sam žurila, kad odjednom mi zasuziše oči, da li od sunca ili vetra, ne znam. Dok sam tražila maramicu u tašni, čujem da mi se neki glas obraća:
“Da li je sve u redu?”
Već sam izvadila maramicu i brišem oči, kad pitanje opet isto. Zatečena pažnjom i osećajnošću koja me je toliko ganula, te zamalo da oči nastave da suze, pogledam dečaka milog lica, kako me zabrinuto posmatra.
“Jeste, u redu je.”, kažem i nasmejem mu se što sam bolje umela da mu razbijem brigu.
“Kako se zoveš? Viđam te da se ovde igraš.”
Reče mi ime, taj dečak anđeo.
Nastavim ja svojim putem žurno, ali utisku nikako ne mogu da se otmem.
“Ima nade za nas. Nije sve propalo, nije sve trulo.”, pomislim u sebi ganuta tom dobrotom.
Šta bi da sam zaista plakala i da sam mu rekla da nije u redu?
Šta li bi mali junak učinio?
Uverena sam da bi imao lek.

Urtica dioica

“Kako se zlo prima, to je čudo jedno.”
“Pogledaj korov. Buja, širi se, ništa mu ne treba, a biljku dok odgajiš znoj da proliješ. Neguj, štiti, okopavaj…Čuvaj od grada, mraza, od suše. I rod neizvestan.”
“Kod korova nema dileme, biće ga.”
“A ničemu ne služi, samo šteti.”
“Rastužuje me sve to.”
“Ostani divlja i opstaćeš.”
“Kao kopriva.”
“Biram kupinu, šipak i sremuš.”
“Kopriva, ne može joj niko ništa. Treba joj znati prići. Peče, a zdrava. Gvozdena.”
“Znaš da je samonikla, i da su je još stari Egipćani, Grci i Rimljani koristili za lečenje.”
“Dobro se uvek koristi.”
“Nije lako biti dete zarobljeno u telu odrasle osobe koja pati od amnezije, kaže Frederik Begbede u svom romanu Francuski roman.”
“Presladak je, taj Begbede. Podstakao me je da ponovo pogledam Zelig. Sviđa mi se ono kad kaže: A da bih bio dopadljiv, odbacio sam kičmu, hteo bih da se utopim u okolinu kao Zelig, čovek kameleon.
“Od korova, preko koprive do Zeliga.”
“Do Begbedea.”

Šta je to?

“Zlim postupanjem ne pomažeš samo zlom čoveku kome služiš, već i sebi skraćuješ put do pakla.”
Bilo joj je na vrh jezika, ali zadržala je reči. Nema svrhe. Teleća glava, priglupe, zle devojke i onako ne bi shvatila. Ona je samo izvršavala ono što bi joj više zlo naložilo i ništa više. Uživala je u toj ulozi zbog svoje podlosti, vidi se, ali da je nešto mogla sama da smisli, teško.

Zanimljivo je sve to posmatrati iz šire perspektive.
Zrno po zrno zla, svuda, na svakom koraku, i onda se pitamo otkuda odjednom niz tolikog nasilja, pljački, ubistava…
Nije odjednom.
To se dalo očekivati.
To je posledica zlog postupanja.

Kad se nešto razvija i raste, logično je i da sazri.
Da prsne kao zreli čir pun gnoja po nama svima koji posmatramo bujanje tog zla.
Neki od nas samo posmatraju, neki aktivno učestvuju da ono buja i raste, a neki žmure praveći se da ne postoji.
Onda gnoj zla oduzme život nekome i mi se svi pitamo: “Šta je to?”

 

QU’EST-CE QUI SE PASSE ?

« par tes actes indignes tu ne sers pas seulement la personne méchante qui t’utilises, tu raccourcis également ta route vers l’enfer. »

Les mots étaient sur le bout de sa langue, mais elle ravala ses paroles. C’était inutile.Pauvre fille, inutile, misérable, de toute façon elle ne comprendrait pas. Elle faisait seulement ce qui attisait encore plus sa méchanceté et rien de plus. Elle se complaisait dans ce rôle à cause de sa bassesse, cela se voyait, malgré qu’elle ne pouvait rien concevoir toute seule, ou difficilement.

Observer tout cela d’une perspective plus large était intéressant.

La méchanceté s’égrenne, partout, à chaque pas, et après on se demande pourquoi tant de violence, de vols, de meurtres…

Ce n’est pas arrivé d’un seul coup !
On devait s’y attendre.
C’est la conséquence d’actes malveillants.

Lorsque quelque choses se développe et grandit, il est logique qu’il murisse aussi.
Qu’il éclate comme une plaie remplie de pus sur nous tous qui regardons cette prolifération de vilénie.

Certains observent uniquement, d’autres participent à ce déluge, d’autres encore se voilent la face.

Alors, ce pus répugnant prend la vie de quelqu’un et nous nous posons cette question : « Mais qu’est ce qui se passe ?!»